“Цвет вам је децо моја везан кореном за земљу као човек за завичај. Можемо га ишчупати и ставити у вазу али ће он увек патити за земљом из које је потекао!“ Бранка је била наставница у шездесетим годинама, преко главе претурила многе генерације које су сада већ одрасли људи. Увек сведено обучена у пепито сукњу до пола листа, светле кошуље од свиле са ниском бисера око врата.
Мирисала је на сапун, обични, онај домаћи, некако присно. Као наше мајке које би нас успављивале када смо болесни или нас боли зуб. Топлих шака и гласа који умирује.
Волео сам њене приче, ма о чему говориле. Не сећам се да је некад повисила тон свог
гласа или викала, а није ни било потребе за тим јер је на њеним часовима владала нека пријатна тишина. Само својом појавом изазивала је поштовање код нас.
„Вама који живите у градовима у којима сте рођени, ова прича чиниће се подразумевано али зато никад нећете осетити шта значи та срећа да све увек у окриљу онога што познајете…
Уздахнувши додала је…“Дошла сам у овај град на студије и ту остала. Свако враћање у село из кога сам дошла било је некако на брзину и као да се стидим што кратко остајем као неки гост коме није паметно да се дуго задржава код домаћина и ремети
његове навике.“
„Јел то исто као кад би биљку са терасе однели у шуму и посадили. Њој та шума мало значи. Она је навикла на вас и жардињеру, то је њен завичај.“гласно је размишљао дечко код прозора.
-Наставнице, јел то значи да смо и ми као у жардињери, навикли на овај град, ја се плашим шуме, тамо има дивљих животиња!!!
-И буба, довукује девојчица из треће клупе. Мрзим бубе. Полако децо! Каже наставница, па прекршта руке на недрима. Хајдемо овако да посматрамо….
Има ли неко баку и деку на селу? Ћуташе сви.
У реду, рече разочарано, онда ћу вам ја прочитати нешто о мом завичају.
„Јутра су у мом завичају најлепша с јесени..Распукла земља дарује нам свакојаких боја и милује нам сваки поглед наранџастим бундевама, жутим крушкама и кукурузом. Каце су пуне презрелих модрих шљива. Нема зиме са оваквим усевима, кличу ратари.“
„Нема зиме за људе са оваквим завичајем! Кажем вам децо а вама нека је бог у
помоћ!!!“
У том је и звонило. Отишла је лаганим кораком као неко ко има завичај, сигурно и полако. Ми смо се разбежали по школском дворишту као да смо слутили да ће нас живот расејати по свету далеко од постојбине наших предака.
