Три куће у низу једна уз другу, приљубљене, кочопериле су се на јаком јутарњем сунцу када сам пролазио туда. Имао сам дебели зимски капут и нисам марио што ми је било топло. Откопчао сам се и ишао весело жмиркајући у правцу сунца. Журио сам на састанак али мисли су ми пратиле околиш без обзира на трему од неизвесности пратио сам свако дрво, цвет, кућу и пролазника. То ме је смиривало и давало подршку да је дан ко створен да ми коначно крене од руке и добијем посао. Синоћ сам прочитао правила из неке књиге савета и психичке припреме за наступ на кастингу за посао. Обукао сам се по саветима стручњака и добро запамтио како да држим руке и наступим самоуверено али не и претенциозно, шта смем рећи и које одговоре да избегавам. Флоскуле су ми усковитлале мозак и нисам могао да се одлучим која ми је од које боља и која је она права, и може да ми помогне како бих засенио комисију послодавца. Коначно сам стигао испред зграде, одмерио је до горе, дубоко удахнуо и ушао. Испред су биле само жене, дотеране и смирене са актовкама у крилу. Нису ме ни погледале, приписивао сам то страху од конкуренције. Пролете ми мисао кроз главу, колико ли су оне раније морале устати да се овако удесе, није лако женама, сетих се да сам и то негде прочитао.
Сео сам на слободну столицу поред врата иза којих је требало допрети до мене моје име и презиме да бих ушао. Скупио сам дланове у крило и испреплетао прсте. Окупљене жене гледале су негде испред у зид као да је тамо нешто занимљиво писало и биле су необично мирне. Добро, био сам и сам прилично смирен, на изглед.
Најзад су се врата отворила широм и чуо сам своје име.
-Миљан Калибура?, рекла је жена у сукњи до колена и плавој кошуљи.
Устао сам и стао пред њу спреман да закорачим и уђем у просторију.
-Миљане, зашто сте ви дошли?, упитала ме је уз благо подизање десне обрве, и тада видех да има велике и светле очи.
-Дошао сам на конкурс за посао, рекох помало нестрпљиво као неко коме постављају глупа питања.
-Господине, па погледа у папире, Калибура, ово је конкурс за жене, па писало је у објави да децидирано тражимо жене. Направила је гадљиву гримасу као да не знам да читам или тако нешто, елементарно.
Нисам сигуран како сам се понашао у том тренутку али већ је једна жена прошла мимо мене и ушла у просторију са већом шансом да добије посао него мојом да се некако отетурам до куће са још једним изневереним очекивањем.
Жена која је седела у углу ходника најдаље од врата само ми је добацила кратак поглед који је говорио, више среће други пут.
Напољу ме је дочекало сунце и оне исте куће само што ми је поглед био оборен на доле, бесан што нисам жена.
Жељка Башановић Марковић
