Неки су људи викали низ улицу тог августовског дана на измаку лета. Вера је стајала уз прозор зачешљане косе на потиљку скупљене шналом од слонове кости. Руком је гладила даску испуцалог прозора који је већ деценију био изложен сунцу. Са спољне стране уз зид куће лежале су странице зелених жалузина. Вера није волела мрак, готово увек оне су биле у том положају и једино кад би пала киша она би их затварала. Вера није волела кишу. Тог јутра била је неизмерно срећна, готово да јој ни киша не би могла покварити расположење. Сећала се ретких тренутака среће када је била мала и када би јој мајка за ужину правила палачинке. Дебеле и масне, богато надевене џемом од кајсија који је са углова цурио. На крају би га прстима скидала са тањира и у сласт појела сваки траг са белог порцелана. Њена мајка имала је исто тако бео тен. Увек јој се чинило да мирише на кајсије када би је пољубила увече пре спавања. Било је то док је била баш мала јер је мајка умрла пре него је напунила седам година. На сахрани је падала киша као да је неко поливао кофама из великих тамних облака. То јој је најстрашније сећање из детињства. Отресла је главом да одагна те мисли, грехота би било да тако лепо расположење квари тужним мислима. Вратила је поглед на људе који су сад стајали у групи ту низ улицу. Волела је ову кућу у малом приморском месту. Наследила је од деке још кад је имала двадесетак година. У њеној породици нико није дуго живео. Могло би се рећи да су срећни они који доживе старост али то знају само они који умиру млади. Њој је ове године шездесета и осећа како јој тело није више оно што је било. Када падне киша боле је кичма и све кости. Тада се савије у угао софе и покрије дедином старом деком која још мирише на детињство или јој се то само тако чини… Ако ни то не помогне узме велику теглу џема од кајсије и широком кашиком обилато захвати свој залогај среће. Зна она да то не би смела јер има повишен шећер али шта је то у односу на осећај среће и утехе коју јој то доноси.
Дуго загледана уз прозор стоји, све док и последњи пролазник измучен летњом врелином не оде кући. Вера нема где да оде она је увек у кући.
