Имао је малу кућицу од дрвета на сплаву велике градске реке. Стари моторни чамац и жену Ранку. Лета је деценијама проводио у окриљу реке, уз рибу и шприцер. Зујање комараца било је за њега осећај да је код куће. Волео је Ранку благе нарави и мајсторских вештина за прављење најбоље рибље чорбе у околини.
Обоје су волели да се друже, па су неки од аласа умели да преноће на њиховој веранди, љуљушкајући се у плетеној мрежи окаченој о греду надстрешнице. Опијени ваздухом, мирисом реке и вина.
Са бочних прозора видела се густа шума која се нанизана дуж целе супротне обале. Умирујуће је било гледати у зеленило и полако тонути у сан.
То лето било је највеселије као да су знали да му се болест потмуло увукла у кости.
Гост им је био Гавра, Ранкин брат од тетке који је увече свирао гитару. Све песме њихове младости. Певали су у глас.
Тихо би шапутао Ранки на уво. „Ти си моја весела река.“ Она се осмехивала и певала само њему. Сетио се свега загледан у прозор болничке собе. Напољу је беснела јесења кошава. Погледао је своје руке које су тако вешто забацивале удицу како немо почивају уз тело. Из леве руке вирила је браунила. Та игла држала га је причвршћеног за живот последњих дана. Затворио је очи само на час и већ је видео своју кућицу на сплаву како се као напуштена куја љуља сама на овом ветру. Таласи су запљускивали ону исту веранду која се орила од смеха. Прелетео је само изнад ње као да му никад ништа није значила. Ранка је јецала низ ходник болнице. Kрај је тек почео.
Жељка Башановић Марковић
