Гране старог ораха извиривале су иза олука низ који се сливала киша. Небо је било црно и лило је као из кабла.
У тој старој дединој кући као да је време стало. Оно мало покућства деловало је сиромашно и још старије него што је заправо било. Упркос томе, на почасном месту изнад правоугаоног стола налазила се икона породичне славе Свети Јован. Деда је био посебно поносан на њу. Каже да се већ генерацијама преноси с колена на колено у мушком делу породице, а Јовићи су одувек имали по једног сина тако да није било недоумице коме ће икона припасти. Женска деца су се више рађала а, тек по један син. Некако се и та хронологија преносила заједно с обичајима.
Деда је сваке вечери с јесени, окупљао унуке око огњишта и док смо јели печене пурењаке причао је о прошлим временима и показивао на старо ћирилично писмо којим је у левом делу иконе било исписано: “Свети Јован”, а у десном углу испод лика светца са издуженим словом “р” писало је “крститељ”, тананим украсним словима подсећајћи на крст. Прецизна слова, као филигрански накит, иако од старости избледела, одавала су неку златну патину која је памтила боља времена. И деда их је памтио и често говорио да је некад на пијаци за продати накот ћурки могао да купи још већу икону али је желео да школује своју децу па је у њих улагао као у светињу.
Учио нас је да се понос и традиција чувају писмом. У тој маленој соби научили смо да пишемо. Уз ватру, ницала су прва слова невешто али храбро, верујући у све што би деда рекао. Волели смо га као што смо заволели ћирилично писмо, китњасто и са много завијутака, како нам се тада чинило, детињим очима гледано.
Туга нас је све умлатила као град кад падне на летину оног касног августовског лета када се деда упокојио. Испратили смо га како доликује а најстарији унук носио је крст који смо ми унуци руком исписали златном тинтом отпорном на влагу. Китњаста ћирилична слова сијала су на лакираном дрвеном крсту и сигурно је одозго деда плакао јер се киша изненада спустила са неба као да је неко сипао из великих казана у којима се некад одлагала комина, и све је мирисало на вино. Киша се сливала низ лишће старог ораха које се њихало пред кућом а небо је било црно као земља црница у коју смо га спустили.
Сви смо се ћутке враћали са гробља, једино је још киша глагољила.
