„Људска несрећа се најбоље види по лицу и шакама!“, говорио је мој деда.
„Kако то деда мислиш?“, питао сам нестрпљив и наиван.
„Сине мој“, поче деда, “ лице се не може обући, а рукама човек повазда иска или даје!“

Нисам сигуран колико ми је постулат у том узрасту био јасан, али ми се враћао током живота, и помагао да осетим емпатију према другима.
Целог живота имао сам посебан однос према тим деловима тела. Посебно сам их неговао а понекад и истицао. Чинило ми се да сам изгубио осећај о суштини и форми, неговао сам их кад бих имао проблема да ми се они не би препознавали а запуштао их када би био срећан и испуњен.

Научио сам да маскирам проблем. Нико није могао да примети моју тескобу у души.
Једино ми о њој деда ништа није рекао, а требало је.
Неговање душе је много комплексније од лица и шака. Некад се загледам у њу и видим да је к’о џигерица потопљена у варикину, испрана, избледела и неспособна да више упија живот.

Kада бих ја којим случајем био деда, рекао бих својим унуцима да негују душу, и то не због других, већ због себе самих.
Али, бојим се да савете нећу имати коме дати.
Деда сам постао, без душе и унука.

 

Жељка Башановић Марковић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име