Сунце је покушавало да ублажи тмурне сенке града али су га облаци све чешће прекривали. У том надметању над земљом једна се жена борила са сном. Синоћ је једва заспала, a јутрос није могла да се пробуди.
Неко је пред зградом хранио голубове, чула је јасно како зрневље удара о бетонску стазу и слетање птица правило је шум крила док се спуштају да би јели.
Затворила би очи и видела међу њима једну сиву гугутку са белим обручом перја око врата. Имала је црвени прстен око десне ноге као знак да је власништво голубара.
***
Њена мајка је говорила да супа од голупчића лечи плућа. Али нису то били ови градски голубови, него домаћи, порасли на њеном тавану. Старица је дуго била витална тако да се и у позним годинама пела дрвеним мердевинама ослоњеним о зид куће, право до голубарника.
Знала је како са голубовима, чак и кад би их спремала за ту лековиту супу, деловала је тако безазлено. Окретала би им главу само толико да их пецне, али тачно колико треба притегла би их рукама за врат и кад је било готово силазила ћутке низ мердевине хитајући ка кухињи.
Док би се над шпоретом дизала пара, она би седела крај чесме у дворишту и јела јабуку. Секла је ножем мале комаде и још би попреко ситнила оштрицом док не би потекли сокови из меса јабуке. Тек онда би стављала залогај у безуба уста.
Знала је да се по селу прича да зна мађије. Плашили су се да гласно говоре уз изговор да кад те прокуне нећеш белог дана видети.
Шапутали су само, кад би је видели…. вештица. Она је ретко излазила из окриља своје авлије и није обраћала пажњу на та наклапања. Боље да ме се боје, мислила је ако је то цена мог мира, није скупо.
Откад јој је муж умро није више била иста, ћерка је одавно отишла својим путем и није се јављала. Једина радост били су они дани кад би ветар дунуо и освежио дан. Онда би села под стару шљиву џенарику, и дуго гледала у даљину.
Пребирала је по глави ту последњу свађу са ћерком. Пало је много ужасних речи али се ту више ништа није могло учинити. Никада јој више није дошла у посету, а и зашто би када ју је избацила из куће као кофер.
Није желела више о томе да мисли….Вртела је главом као да ће тиме одагнати непожељне мисли.
-Пи..пи.. пи …, дозивала је голубове као да су кокоши и вадила зрна кукуруза из џепа бацајући свуд по дворишту. Голубови су халапљиво кљуцали и кад не би остало ништа више, враћали се на таван.
***
Хиљадама километара удаљена лежала је млада жена слушајући голубове у немогућности да устане из кревета чак ни до прозора како би их видела. У глави је призивала слике као да су из пређашњег живота, док је била здрава. Сећала се мајке из времена док је била мала. Није знала ни да ли је жива. Никада јој није опростила последњу свађу али није желела да се сећа појединости. И даље је рана болела као жива ватра. Веровала је да је из те ране потекла ова умирућа болештина која је мучи и полако убија. Сваким даном молила се да је то крај пута и да је већ сутра неће бити у овој соби надомак прозора и тих голубова које је неко хранио на исти начин као њена мајка хиљадама километара одавде….
Чуло се опет зрневље које удара о бетон као капи кише и града најјачег летњег пљуска.
Надала се неком бољем месту на које ће отићи јер је заслужила мало мира, мислила је.
Наћи ће тамо мајку обећавала је себи. Закашљала се толико да је губила дах, црвена у лицу роптала је покушавајући да дође до даха.
На другом крају света једна старица је сркала супу која је била лековита за плућа, не слутећи да је оној коју је њена утроба донела на свет можда потребнија.
Свака рана мање боли ако човек не копа по њој, верујући да је у праву.
***
Покопаће их на две стране света и само је земља знала да ће их једино тако поново спојити.
