Обично ми се док ходам, отворе сви путеви од сивог излоканог асфалта. Ходам баш брзо. Ходам и размишљам како се сваког дана повећава број људи са којима разговарам. Одавно њих нема и није то баш ни разговор, али ипак им причам као да су ту. Са годинама монолози постају све чешћи и све дужи, а ти разговори за мене све драгоценији. На крају разговора увек кажем, уместо поздрава, онако успут, „Буди мој пријатељ.“ Климнем главом јер знам да су давно пристали.
Људи у хордама промичу у мимоходу, ужурбани као ја. Високи, ниски, мршави, млади или расејани.Њихов поглед често се задржи на мени, некад ме само окрзне по рамену. Не марим за то, усправно корачам као да имам неки циљ, покушавам да личим на њих. Сви смо ми исти, од истог људског рода, па зашто не би били пријатељи?!Некада ме спопадне страх и та мисао да ћу можда ходати празним улицама града ме доводи до устрепталости и ноге ми дрхте па се плашим да ћу пасти.
Онда почнем да мислим о пријатељима, шта би они рекли и да ли би приметили мој изостанак на улици. Умире ме те емоције које осетим да би они имали. Још поносније и брже ходам све док се не уморим.Онда сам седнем у излог неке кафетерије и уморан од разговора почнем да посматрам људе из даљине. Након тога мој нервни систем је миран, равномерно дишем и гледам колико још много људи пропушта да ми буду пријатељи јер не примећују да се одмарам.
