“Сиромаштво се увек лепило за чист образ”, говорио је мој деда док смо седели под орахом на троношцима Пушио би лулу а глас му је био храпав и умoран.
“Баш као што су се деца лепила за родницу убогих сиротица. Док су оне узалуд молиле Бога да их имају већ довољно, на крају би се помириле са тим уз речи утехе, где има хлеба за петоро, биће и за шестог….
Дојиле би своја чеда између надничења по њивама или домаћинских послова по туђим кућама.
А деца су била румена и здрава, детиње чисте душе и радозналих окица.”
-А знаш ли шта је најчистије на свету?, питао би ме деда
Слегао сам малим кошчатим раменима.
“Најчистија је детиња душа, чиста као најбистрији извор, као срце младе девојке која ишчекује просце, као твоје око плаво!”, осмехнуо би се и брци би му се развукли ка образима откривши крупне предње зубе.
“Никада немој дозволити да ти се душа запрља!”, говорио ми је шапатом гледајући ме у очи продорно.
-А чиме се она пере, питао сам детиње наивно.
-Ничим, синко мој, ничим!
-Мора да се пере, рекох на крају, моја мама све опере!
Неће бити мајке, сине мој. Кад дође време да се душа испрља, проћићемо ,тата, мама, ја и сви.
-Шта ће ми остати онда?, питао сам на ивици да заплачем.
Сећам се добро његових речи преко дима из луле.
-Остаће ти све оно што си сачувао, оно што је добро, то остаје заувек.
Душа, образ, вера у себе и поштење…
Јеси ли деда ти то све сачувао за мене?, питао сам радознало.
-Не преноси се то, сине мој ни по бабу ни по стричевима већ по правди Бога истинога, рече ми и отпухну густ дим у небо.
Исто такво небо је и данас. Недеља је. Деду спремамо за вечни починак. Како у селу није било капеле, сандук постављамо у гостињску собу. Шест столица поређаних у врсту са обе стране прекрили смо брокатним покровом да делује свечано.
Соба је скромна али чиста. Обријао сам га да оде уредан, а и обичај у селу је да сандук буде отворен.
Свет ће гледати у његово мирно избријано лице. Спремио сам и говор, као најстарији његов унук.
Док полако пролази поворка ка гробљу по глави пребирам да ли сам нешто заборавио.
Одјек земље која удара о сандук док га спуштају дубоко као да ми шаље последње речи.
Проћи ће и ово, кажу сељани док ми изјављују саучешће, а мени се низ образ котрљају сузе, топле и чисте. Душа ми их је пуна.
Збогом деда, остаћеш ми заувек, ти си ме учио да добро остаје!
Небо ми се осмехује, у име Бога прекрстих се крај одра. Додирнух се по срцу овлаш прстима уз последње речи „Збогом и хвала на свему!“
Небо је пролазило мимо нас баш као и овај дан, полако али заувек!
