Мира Бородин је рођена 1882. у Санкт Петербургу, а умрла је 1957. у Фонтен ау Роз у Француској.19
Образовање је стекла на Универзитету за жене принца Оболенског у Санкт Петербургу, а преселила се у Париз 1906. године. Докторирала је 1909. са тезом Жена у делу Кретјена де Троа и исте године се удала за већ познатог професора средњовековне историје Фердинанда Лота.
Мира Лот-Бородин је постала водећи научник француској и англосаксонској дворској књижевности средњег века. Постала је део руске емигрантске заједнице у Паризу и присуствовала Кружоку Берђајев (недељним поподневним састанцима у кући руског филозофа Николаја Берђајева).
Управо су ови кругови инспирисали њено интересовање за теологију, заједно са предавањима на Сорбони у Етјену Гилсона20 о мистичном богословљу светог Бернарда од Клервоа, којима је присуствовао и њен добар пријатељ Владимир Лоски.
Тема обожења привукла јој је пажњу током разговора са оцем Георгијем Флоровским у дому Берђајева. Идеја о теози ју је одмах обузела. То је продуктивно одјекнуло на подлози њене страсти за романичком књижевношћу и средњовековном мистичном теологијом.
Поглед на обожење
Од њеног интересовања за средњовековну књижевност до прихватања идеје обожења био је само мали корак за Лот-Бородин.
У дворској поезији она је истраживала како људска природа, подстакнута еротском љубављу, показује своју урођену склоност према натприродном, „божанском додиру“.21 Наводећи пример Ланселота са језера, Лот-Бородин коментарише да се култ љубави за недостижном дамом не може одржати са тако екстремним психичким интензитетом. Крај Ланселота је веома симболичан: он умире као пустињак. Сви плотски остаци његове љубави према дами морају да изгоре, у аскетском очишћењу. Светска љубав се претвара у визију интелигибилног света, да би се коначно растворила у мистичном блаженству божанске љубави.22
Своја размишљања о обожењу Лот – Бородин је почела да открива у есејима из 1932/33. Касније би иронично прокоментарисала да су јој ови есеји стекли репутацију „специјалисткиње теологије“. 23 У есејима она приступа обожењу као живој појави. Теолошка доктрина одсликава праксу аскетизма и мистичног искуства. Њен приступ је органски и искуствени, а опис је изведен у поетском, рапсодијском стилу. Њени аргументи су добро поткрепљени из широког спектра Источних извора (ауторка текста је протестанткиња; п.п.), од којих многи у то време нису били доступни на западним језицима. 24
Она показује наклоност према раним теолозима са наизглед више гностичким или неоплатонистичким умом, као што су Климент Александријски, пустињски оци, Кападокијци (посебно Григорије Ниски), Евагрије Понтик, Дионисије Ареопагит, Свети Максим Исповедник и Симеон Нови Богослов. Ретко се позивала на црквене оце попут Атанасија или Кирила Александријског. Изненађујуће, она понекад ставља своје омиљене црквене оце раме уз раме са средњовековним мистицима попут Светог Бернарда, Таулера и Хилдегарде од Бингена.
Што се тиче главних карактеристика њеног погледа на обожење, разликујем следеће аспекте:
прво, Лот-Бородин инсистира на важности апофатичке природе нашег познања Бога. Она прати Григорију Паламу из четрнаестог века који је тврдио да обожење подразумева учешће у Енергијама, а не у Суштини Бога. Суштина Божија по својој природи измиче нашим људским облицима и говору.
друго, она показује веома снажан осећај за доброту стварања што је чини усклађеном са, на пример, Климентом Александријским и Григоријем из Нисе. По њеном мишљењу, божанска милост је већ активна у стварању у виду силе ероса којом Бог вуче створења ка себи. Она наглашава да разум није само интелектуалан; он је способност харизматичног знања и тачније се схвата као ‘интуиција’. У коначној мистичној визији Бога знање и љубав су блиско спојени. Ум као чувар лика Божијег у људском бићу наговештава тачку у којој се душа и тело налазе у сједињењу у самом центру људског бића. Обожење је посредовано кроз очишћење лика Божијег у уму и тиче се целокупног психосоматског јединства човека.25
Трећа упечатљива карактеристика, која је повезана са осећајем доброте стварања, је гледиште Лот-Бородин о синергизму у спасењу.26 У источној сотиориологији, тврди она, људска бића задржавају извесну аутономију. Интегритет слободне воље (liberum arbitrium ) је божански знак у људским бићима. Она наводи да је у процесу обожења прва иницијатива на вољу човека, коју води и храни – али не и активира – божанска сила.27
Она дели са Сергејем Булгаковим гледиште да је Христос Богочовек (bogochelovek) дошао да обнови људску природу, али да је и Богородица одиграла значајну улогу носећи Сина у његовој целовитој људској природи у њеној материци. Дакле, већ је догађај Оваплоћења био спасоносан.28 Из ове основе Лот-Бородин у потпуности признаје синергизам човек/Бог у процесу обожења. Исцељење је на дохват руке људским бићима која су вођена жељом (еросом) за сједињењем са Богом. Међутим, да бисмо постигли потпуно сједињење са божанским, потребна нам је милост посвећења која је изван људских ресурса.
Четврто, у схватању аскетизма као дела деификације, она фаворизује виталну, отелотворену праксу љубави.29 Она критикује „пре анђеоске него апостолске” врлине монаха. Љубав која тече из сједињења са Богом треба да споји страст еротске енергије са самодајућим аспектима божанске љубави (агапе). Она насталу комбинацију назива ерос екстатикос (eros ekstatikos) и означава је зао краљицу врлина.
У највишем стању контемплације све људске активности ће бити обустављене и мистична особа доживљава занос ума. За Лот-Бородин, ова мистична предаја је највише искуство дивинизације. Она хвали контемплативни аскетизам као ‘краљевски начин’ обожења, али признаје да је за многе вернике то можда превише тешко.
Стога Црква у тајнама даје свима благодат обожења. Она сматра строго лични и ритуални начин обожења за два облика мистицизма, који су, међутим, уједињени у својим коренима и хармонично комплементарни.30
У овим есејима, она јасно даје предност личном у односу на црквено посредовано путовање ка Богу. Могло би бити, као што је Ендру Лаут навео,31 да је касније исправила ову позицију у својим – подједнако пионирским – чланцима о византијском мистику из четрнаестог века Николи Кавасили, од 1935. године. 32
Истраживала је Божанску љубав у његовом делу, са акцентом заснованим на симболици Божанствене Литургије и природи Евхаристије и Крштења. Изгледа да је пронашла повезујући мост између два облика мистицизма, не попуштајући црквеном институционализму.
Жена, која је своје научно писање започела тезом о жени у делу Кретјена де Троа, бави се родним питањем и у теолошкој антропологији питањем: Да ли ће постојати дуалност полова у обоженом стању?33
Њен одговор је чврсто порицање; судбина људског живота је пуно, андрогино човечанство које превазилази мушко/женско, као и све друге ‘привремене разлике’. Материја тела није остављена; материјално тело ће бити прожето Духом, као што каже Максим Исповедник: ‘постајући у потпуности Бог по благодати, у души и телу.’
Људски живот ће се испунити у продуховљењу целокупне творевине, када ће Бог бити све у свему и када ће се прославити васиона.
Изворник: Zorgdrager, Heleen: „Reclaiming theosis : orthodox women theologians on the mystery of the union with God“
Превод за „Чудо“: Давор Сантрач
Објављено 11.12.2021. *
19 За биографију видети Мариан Ман-Лот, “ Ma mere, Myrr ha Lot-Borodine (1882-1954). Esquisse d’itin erair e spirituel „, у: Revue des Scien ces Philosophiqu es et Theologiques 88 (2004) , стр. 745-754; Оливије Русо, „ In memoriam: Myrrha Lot-Borodine (1882-1957)“, у: Irenik on 30 (1957), стр. 340-345. Они помињу различите године смрти, неизвесну везу која остаје кроз неколико краћих некролога. Верујем да треба да пратимо Русоа који је написао своју читуљу непосредно након што је Лот-Бородин преминула „le 18 juillet dernier.’ Грешка у наслову биографије њене ћерке могла би се објаснити погрешном транскрипцијом. Исправљам своје претходно излагање у: Zorgdrager, „A Practice of Love“ (видети белешку 11), стр. 291.
20 Етјен Гилсон (1884-1978) ревитализовао је томистичку филозофију, сматрајући је реакцијом против схоластике, и истовремено је био велики поштовалац Светог Бернара од Клервоа. Он је такође инспирисао Владимира Лоског.
21 Мира Лот-Бородин, De amour profane a amour sacre. Etudes de psychologie sentimentale au May en Age (Парис: Низет, 1979) (написано 1948, објављено постхумно 1961).
22 Ибид., стр. 29. Лот-Бородин додаје да то означава и почетак култа Госпе (Нотр Дам, Девица Марија). Недостижна бледа дама натерала је витеза да пати својим неправедним или понекад окрутним понашањем. Једини излаз био је да одвоји свој поглед од земаљске краљице и окрене се самој Краљици.
23 У аутобиографском тексту, који цитира Ман-Лот, „ Ma mere“ (видети белешку 19), стр. 748.
24 Тек 1943. године у Лиону се појавио први том чувене двојезичне збирке патристичких текстова Sources Chretiennes, коју су уређивали Жан Данијелу, Анри де Лубац и Клод Мондезер.
25 Лот-Бородине, La deification (видети белешку 6), стр. 44 и даље.
26 Исто., стр. 96.
27 Исто, стр. 91. Она се ослања на дисциплинске праксе источних монаха и на Климента и Оригена који су бранили неприкосновену слободу људског бића.
28 Исто, стр. 90, напомена 23.
29 Исто., стр. 123.
30 Исто, стр. 180-183.
31 У свом предавању о Мири Лот-Бородине и Владимиру Лоском у серији амстердамских предавања о ‘Путевима модерне православне теологије’ (2012-2013) – Амстердамски центар источне православне теологије, ВУ Универзитет Амстердам, мај. 14, 2013.
32 Чланци су сакупљени у постхумно објављеној књизи: Un maftre de la spiritualite byzantine au XJV e siecle: Nicolas Cabasilas (Париз: Оранте, 1958).
33 Лот-Бородин, La deification (видети напомену 6), 46.
