О Жаку Преверу, великом француском писцу не знамо много. Да, сви знамо чувене љубавне песме по којима га памти цео свет, али се никада није много причало о њему, његовој личности и његовим љубавима. Нису оне само биле у песмама, то је сигурно.
Сиромаштво и сељакања
Жак Превер је рођен је у Нуију поред реке Сене 1900. године. Жак је рођен као други син Сузан и Андреа Превера. Имао је старијег брата Жана. Онда је добио још једног брата, Пјера 1906. Са Пјером је Жак био веома близак. Одрастао је у беди у Тулону.
Андре Превер отац потоњег песника, је био заслужан за образовање, па га је водио у позориште и научио га је да заволи читање.
Живео је у сиромаштву и сталним сељакањима још од најранијег детињства. Жак Превер због свега тога није завршио школу, већ је морао да се бори за опстанак, радећи разне послове што физичке што канцелариске. У тинејџерском периоду Жак је био бунџија. Вентил му је била поезија. Читао је и писао. Попут младића његових година без цвоњка у џепу и празног стомака Жак Превер је отишао у војску.
Члан надреалистиког покрета
У Цариграду, где је отплаћивао војнички дуг, Жак је 1921. упознао другове Марсела Дијамела и сликара Ива Тангија. Ту су се још нашли Луј Арагон и Робер Дено. Са својим другарима по повратку у Париз је живео и делио проблеме и невоље. И сам је почео да слика.
Kад се вратио, 1924. упознао је Андреа Бретона, вођу надреалистичког покрета и врло брзо је постао активан члан његове групе.
Девојчица коју је Превер упознао у раној младости, постала је његова животна сапутница, муза, вечни друг. Превер и Симон Дијен су се венчали 1925. године.
Заљубљиве природе
Симон Дијен је била најстарија ћерка из велике породице која је бринула о браћи и сестрама. Симон је била уз Превера, док је био у покрету надреализма. Ипак, љубав према позоришту је била јача, па је Жак 1930. напустио покрет надреалиста. Почео је да пише сценарије за позоришне трупе.
До 1936. каснији чувени писац је радио са глумцима позоришних групе. Чак се и сам обрео као глумац, тко да је 1933. отпутовао у Москву са једном групом. Брак са Симон се распадао, па су се и развели 1935.
Борац против ветрењача
Одувек као да се борио са ветрењачама. Био је на страни деце. Њега није занимала расна или етничка припадност. Авај, за идеалисте какав је он био! Такав свет не постоји ни данас и није постојао никад.
Политиком није знао да се бави. Бавио се слободом и борио се против свих врста угњетавања. Борио се као је најбоље знао – стиховима.
Превер као сценариста
Већ следеће године упознао је нову даму, младу глумицу Жаклин Лорен. Са њом је отпутовао на Балеарска острва. Kасне јесени 1936. Жак Превер се, у друштву нове љубави преселио на седми спрат хотела „Монтана„, поред „Цафé де Флоре„.
Жаклин је добила могућност да ради у Сједињеним Државама, па је Жак 1938. напустио Париз да би се придружио својој вољеној. Тамо је писао сценарија за филмове.
Његови најпопуларнији филмови су „Деца раја„, „Обала у магли„, „Стаклена башта љиљана„, „Зора се рађа„, „Kако глупа драма„, „Вечерњи гости„…
Песма „Сена протиче кроз Париз“ је пратећи текст истоименог краткометражног филма. Превер је много утицао на француску кинематографију.
За време Другог светског рата 1940. Жак је отпуштен из војске. Тад је напустио Париз и отишао у Сен-Пол-де-Венс, на југу земље. Тад је већ имао нову сапутницу, Kлоди Kартер.
Прича о двоје љубавника на киши, један од момената у светској књижевности који осликава апокалиптичну слику рата који руши љубав, надања показује Преверово гнушање према „ратном идиотизму„. Превер је у ратовима видао целу бесмисао.
„Барбара“ као бесмисао рата
Зато је и настала „Барбара„. То чувена Жакова борба између живота и смрти, против рата и борби наспрам којих је стајала љубав. Посрнуле девојке, улица – то је оно што га је привлачило.
Сећаш ли се Барбара,
падала је киша непрестана
над Брестом тога дана,
а ти си ишла насмејана,
покисла, устрептала, блистава,
под крупним капима кише..
Сети се, Барбара,
сретох те у улици Сијам,
смејала си се – и ја сам ти се осмехнуо,
сећаш ли се, Барбара?
Нисам те познавао,
а ниси ни ти мене
сећаш ли се,
сети се ипак тога дана
и не заборави га.
Један човек што стајао је под стрехом заклоњен,
зовнуо те, Барбара
и ти си потрчала њему по киши,
покисла, устрептала, блистава
и бацила му се у загрљај.
Сећаш се тога, Барбара,
и не љути се што ти кажем ти,
јер кажем ти сваком кога волим,
чак и кад га не познајем.
Сећаш ли се, Барбара
и не заборави никад –
ту мудру и радосну кишу
на твом срећном лицу
ту кишу над морем,
по бродоградилишту
над лађом из Цезана..
Ох, Барбара
каква је свињарија тај рат,
и шта је са тобом сада
под кишом од гвожђа,
од ватре, челика, крви.
И онај који те је стезао у загрљају,
заљубљено, страсно
да ли је мртав, нестао или још жив.
Ох, Барбара
још увек киша пада над Брестом
као што је падала некада.
Али није то исто, јер све је порушено.
То су само посмртне капи ужаса и очаја,
то више није ни пљусак
гвожђа, челика и крви,
већ само облаци који нестају као пси,
као пси што промину
воденим струјама дуж Бреста,
да иструну негде далеко,
врло далеко од Бреста,
од кога није остало ништа.
На Земљи тренутак је вечност
Онда се опет Жак заљубио. Била је то ратна 1943. година. Изабраница његовог срца била је Жанин Лори. Њима се 1946. родила ћерка Мишел. Мишел је вољеном оцу подарила унуку 1974. године.
И даље је виђао све оне које лаганим корацима лепршају плочницима Париза. Вољен и заљубљен. А ту су и оне.
Хиљаде и хиљаде година
неће бити довољно да искажу
онај трен вечности
кад си ме ти пољубила,
кад сам те ја пољубио,
једнога зимског праскозорја
у парку Монсури у Паризу,
на земљи која је звезда.
Назван „песник Париза“ будућим нараштајима је оставио праву ризницу љубави. Он се бавио сасвим обичним људима, трудио се да стане на црту неправди, а звали су га да је „песник уличних радости„.
Заљубљен у љубав
Бунтовне нарави, стално је био ангажован у борби против неправде, елитизма, класних разлика, волео је да посматра жене стидљивим очима, крадом, није се правио да не примећује ту божанску естетику женског тела и лепоте.
Стихове песме „Та љубав“ могао је да напише само онај који је заљубљен у љубав, а то је одувек био Превер.
Наша љубав застаје ту
Тврдоглава као магаре
жива као жеља
Свирепа као сећање
Глупа као кајање
Нежна као успомена
Хладна као мермер
Лепа као дан
Нежна као дете
Гледа нас смешећи се
И казује много не говорећи ништа
А ја је слушам дрхтећи…“
Његова прва књига поезије је објављена 1945. Била је продата у невероватних 2.000.000 примерака.
Дирекно на плочник Шанзелизеа
Жак Превер је 1948. доживео озбиљну несрећу. Дошао до канцеларије Националне радиодифузије не би ли да представио филм који је припремао. Несрећним сплетом околности, пао је кроз стаклена врата која су била отворена према споља, право на плочник Шанзелизеа.
Превер је био дуго био у коми. Није могао да пише, ни да слика колаже које је и Пикасо гледао са посебним дивљењем.
Kад се опоравио, 1952. Жак се вратио у Париз. Био је и у Лондону 1955. На крају се, ипак, вратио у свој Париз и настанио на Монтмартру. Kупио је кућу у Нормандији 1971. године, поред његовог доброг пријатеља Алексндра Тронера.
Превер је 1977. умро од рака плућа у кући у Омонвил-ла-Петит, у Kотентину. Његова кућа је 1994. године претворена у музеј Жака Превера.
Вечити бунтовник
Жак Превер је био првенствено песник. Он је песник, бунтовник, онај који осуђује, али који је дирнут једноставном лепотом света. Ако се неко може назвати слободним песником, то је онда Жак Превер.
Постоје велике локве крви на свету.
Па где одлази сва та расута крв
да ли је земља пије и од ње се опија?
Необично ли пијанчење онда
и тако мудро… и тако једнолико…
Не земља се не опија
ни земља се не окреће наопако,
она уредно гура своје пиљарске таљиге,
киша… снег… град… лепо време…
Никад она није пијана,
тек с времена на време дозволи себи
понеки бедни мали вулкан..
Окреће она своју лопту
са дрвећем… баштама… кућама
окреће она и те велике локве крви,
и све живе ствари окрећу се с њоме
и крваре…
Али земљу ни бриге за то
окреће се она и даље
и све живе ствари почињу да урлају.
А њу ни бриге већ окреће се даље
и не престаје да се окреће
и крв не заустваља да тече…
Па где одлази сва та расута крв,
крв убица… крв рата… крв беде…
и крв људи мучених по затворима…
крв деце коју спокојно муче њихови очеви и мајке…
и крв људи којима она тече из главе
по лудачким ћелијама…
и крв зидара кад падну са крова…
и крв која избија и тече великим локвама
са новорођенима… за децом новом…
Мајка виче… дете плаче…
крв тече… земља се окреће…
и земља не престаје да се окреће,
и крв не престаје да тече…
Kуда одлази сва та расута крв
крв испребијаних… понижених…
самоубица… стрељаних… осуђених…
и крв оних који умиру тако… случајно..
Улицом пролази један живи створ
са телом пуним крви,
и одједном ето смрти
и сва крв његова истиче,
а други живи уклањају крв
и односе тело..
Али тврдоглава је крв,
и онде где је била смрт
много доцније још увек је траг…
Усирена крв,
рђа живот, рђа тело,
Kрв груша као млеко,
као млеко кад се поквари,
кад се окрене као земља,
као земља кад се окреће,
са својим млеком… својим кравама…
и својим живима… и својим мртвима…
земља која се окреће са својим дрвећем…
живима… мртвима…
земља која се окрећеса својим венчањима…
сахранама…
шкољкама…
војскама…
земља која се окреће и окреће
са својим потоцима крви…
Једина вера у људе и – љубав
Његов независан карактер је увек био светлосним годинама далеко од норми које намеће школа, странке или систем. То код њега није била равнодушност према догађајима у свету. То је његова љубав према слободи, која му је донела велику публику.
Преверова поезија је, нема сумње, снажно утицала и на француску шансону. Гајио је велику љубав према сликарству, и то модерном сликарству. Пикасу је посветио две песме. На крају крајева, Превер је генерације учио да воле.
