Хришћанство је немогуће без припадности заједници, немогуће је бити хришћанин појединац, а не осећати припадност хришћанској цркви. Христос је створио духовну заједницу, оспособио је човека да буде члан заједнице, да не буде егоцентричан, да не буде ташт.
Пред Богом може да се јави само онај који неког воли, који је љубављу везан за једну заједницу. Љубав није творевина човека, љубав је БЛАГОДАТ. Немогуће је бити хришћанин, а не осетити припадност заједници до спремности на потпуно самоодрицање, ако треба.
Љубав је осећање припадности заједници. Морал је осећање дужности које произилази из човековог осећања припадности заједници. Без осећања припадности заједници, морал не постоји. Хришћански индивидуализам има смисла као да смо рекли челична слама. Савремени интелектуализам је пример индивидуализма и по томе је опаснији од комунизма. За комунисту има наде, за индивидуалисту – нема!
„Предавања 1995. год.“
