Криза језика је у кризи дијалога. У кризи заједнице више није могућ ни дијалог, дакле, није могућа ни специфично интелектуална заједница (коју би представљао саразговор којим би сам интелектуалац решио кризу, исказивао своју отвореност и припадност заједници. Уместо дијалога имамо, напротив, само, Cogito, ergo sum, само монологе у којима сваки човек (као интелектуалац, и једино као то) захваћен кризом, само говори свој монолог, неуротично, не водећи рачуна ни о томе да ли га слушају или не; он и после речи (или упадице) саговорника наставља свој неуротични монолог на месту где га је „саговорник“ прекинуо. Тако је не само у јавном животу, посебно у политици (где улогу споразума игра диктат јачег и гласнијег), него је тако и на нашим симпозијума: низ реферата и саопштења, без узајамне отворености и разумевања, па и без узајамног утицаја који би, иначе, требало да је смисао симпозијума. Говорник и референт, кад изговори или прочита своје, најчешће не учествује у даљем раду симпозиона. Свако чека само својих пет минута. Нигде потребе за саговорником: тражи се само публицитет и што шири аудиторијум обухваћен идеалним  планетарним говорним простором: медијском империјом, да аудиторијом буде савладан том империјом, а не разлозима говорника. У таквом одсуству дијалога – одсуству заједнице, могући су само надвикивање, разговор глувих, агресија медијске империје и, најзад – насиље, припремљено медијским ратом. Уосталом, говор је одавно попримио карактеристике психичког или говорног насиља или претње насиљем. Ту је већ захваћеност кризом толика да нема ни воље да се (дијалогом) из кризе изађе.

 

Одломак из текста КРИЗА И ПРАВОСЛАВЉЕ, из књиге „…И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име