Пут, рекло би се као и сваки други, али није. Кривудава цеста, окука до окуке, такви углови да сваки пут помислим : „Ово је тежи пут ка Рају, тако ли је?“
Још ме боли свака кривина, правина, калдрма пополочана ка Метохији, ка мојој Ђаковици. Још ме боле стазе на падинама Куле, за које нам је отац казивао да су тако паралелне јер се ту зечеви скијају, посебно ноћу, да им ми – људи не би сметали при светлости дана. Пут, као сваки други! Није! То су године сашаптане у ове пусте ријечи, јер су ми само оне остале. Још ме боле дани никољдански, када смо уз мир и мирис тамјана уз вино прослављали са комшијама Албанцима који сада живе у нашим кућама, ранама сазиданим.
Боли и када ме бака Вука пошаље да купим хљеб и варенику, па ме учи како да потражим на албанском, јер другачије нема хљеба. Када дођем кући уплакана, јер ме „комшије“ назваше шкијом (погрдно, не знам а и није ме интересовало да знам како се пише на албанском), боли и овако превише.
Још ме боле уморни погледи деда Видака и његове последње ријечи: „Све ће ово једном проћи“. Боли ме и оно путовање, када сам избацила ципелицу кроз прозор на Кули, када су моје мале године мислиле да раде нешто лијепо, и очев смирени осмјех који доји само мајка Југовића. Боли и када сам ишла са другом Срђаном на његово матурско вече,игранке у Пискотама. Боли ме свако Богојављенско јутро,као и оно прије и после њега, дочекано у порушеној цркви, на згариштима, гдје је одолио времену харања Твој крст. Боле ме Оче Свевишњи, Оче мој, Оче наш, оне гробнице оборених споменика, гдје анђели пале свијеће, јер ми смртници не можемо стићи од злобе нељуди.
Боле ме и ријечи незнавених, зашто смо сада ту! Зар треба да се објасни да смо међ’ својим, свак’ на своме, да смо ту у вјек и вјекова?
Још ме боли и Грачаница, и Пећка патријаршија, Газиместан, и камен у гори, и она зечија стаза, и осмјех добрих људи… Боли и онај плач, врисак, немоћ опирању људској глупости.
Оче, не дај да поново боли, сачувај оно у нама да буде човјек – човјеку. Не дај да опет боле храмови, цркве,фреске и молитве… Помози Боже да ријеч остане Светиња, да брзо стварност постану, последњи уздаси деда Видака и свих наших предака –
– Све ће ово, не једном, већ брзо проћи!
Оче Свевишњи, Оче мој, Оче наш – не дам опет да боли! Амин!
Жаклина Багаш
Bravoo❤