Свети Софроније Атонски (+11. јул 1993) један је од највољенијих православних стараца нашег времена. У овом ретком аудио-снимку он говори о последњим временима и једином истинитом путу за данас, како пише свети Силуан – о путу суза.
Манастир Есекс, 6. мај 1991.
Аудио извор: https://www.youtube.com/watch?v=cM3vcb_uOwo
Свети Софроније Сахаров Атонски (из Есекса, Енглеска):
Како можемо да се поново родимо и да све оно што је „велико пред људима“ сматрамо „гадошћу пред Богом“? Како човек може постати онај који више није роб гордости, ни таштине, ни носилац жеље да гази свога брата? – Кроз љубав Христову, љубав која је распета у овоме свету.
А свет нас мрзи због тог пута, јер то није пут „кнеза овога света“ (Јн. 14,30).
У нашем добу спасење је постало теже него икада. У прошлости су сведоци Божији, који су творили невероватна чудеса, били свакодневна појава. Како је Петар, једноставан рибар без образовања, одједном постао учитељ целога света? Господ му је дао силу да чак и мртве васкрсава молитвом.
Постоје пророчанства светих отаца IV века која говоре да ће у последња времена Бог сакрити од људи, од Својих верних, њихово сопствено духовно стање. Они више неће творити чудеса, и осећаће се као да су остављени од Бога у стању празнине. То је једини истинити пут, како пише свети Силуан – пут суза. Најважнија борба је са страшћу гордости. Сви они који желе да владају људима греше: они не разумеју власт Божију. Бог Сам не жели да влада над човеком – Он чека да човек, у слободи своје љубави према Богу, сам одлучи као бог.
Свети Софроније Атонски: Није од Духа ко другачије каже (видео)
И моја молитва је да послушате реч светог Силуана: „пут светих је пут љубавних суза“.
Где је љубав, тамо су и сузе. А где нема љубави, нема ни суза.
Чак и у највећим страдањима и мучењима (да кажемо у време рата), када смо били сведоци свакојаких злостављања побеђеног непријатеља, када је садизам постајао свакодневица широм света – није било суза. Чуо сам чак и за такав начин преживљавања: да би човек издржао мучења која су му наносили освајачи, морао је да их мрзи из свег бића. Та мржња је ублажавала бол, и тада мучитељи нису могли ништа да постигну од тог заробљеника.
Али Господ каже: „Љубите непријатеље своје“ (Мт. 5,44). Из те љубави рађа се плач за онима који греше, за мучитељима који нису знали пут спасења и истинитог живота по лику Божијем.
Извор:https://otelders.org
