Срце ми се стеже када видим људска створења у овом возу којим се крећемо вртоглавом брзином, испрепадана и несвесна куда иду, несвесна под којом заставом се бије ова битка за коју се, уосталом, нису ни опредељивали.
Човек не може да сачува људскост при оваквој брзини; ако живи попут аутомата биће докрајчен.
На путу смо, али не корачамо; налазимо се у неком превозном средству којим се крећемо без застоја, као да смо на некаквом огромном сплаву, или у неком васионском граду, каквих кажу да ће бити једнога дана.
Више се ништа не креће брзином човечјег хода; да ли ико од нас више корача полагано?
Али вртоглава брзина није само изван нас, она се пренела и на наш ум, који не престаје да емитује слике, те ради као када човек даљинским управљачем мења телевизијске канале и као да скаче са једног канала на други; а можда је убрзање захватило и наше срце, које већ бије ритмом журбе, не би ли све брзо прошло и нестало.
При вртоглавој брзини све делује застрашујуће и људи више не разговарају. Оно што једни другима казујемо више су шифре него речи, више је информација него новост.
Ишчезнуће разговора руши договор међу људима, а тиме и могућност да сопствени страх претворе у покретачку снагу која ће га победити и пружити им више слободе. Али озбиљан проблем је што у овој болесној цивилизацији не само да постоје експлоатација и сиромаштво, него и једна узрочно-последична духовна беда.
Страх је симптом нашег доба. Он је толики да бисмо, уколико мало загребемо по површини, могли да уочимо паником захваћене људе који живе руководећи се захтевношћу рада у великим градовима.
Захтевност је толика да човек живи по аутоматизму, баца се на посао а да претходно није имао могућност да изговори ни једно хоћу нити иједно нећу.
https://www.facebook.com/razbistravanje/
