Не кретати се напред, остати ту где јесмо, назадовати, другим речима ослањати се на оно што имамо; за то се можемо ухватити, осећати сигурно у томе. Плашимо се и због тога избегавамо да закорачимо у непознато, несигурно; јер мада корак не мора деловати ризично након што смо га начинили, пре него што смо закорачили нови аспекти делују веома ризично и стога застрашујуће. Безбедно је само старо и испробано; или бар тако делује. Сваки нов корак у себи садржи опасност од неуспеха, и то је један од разлога зашто се људи толико плаше слободе.

Природно, у свакој фази животе старо и познато изгледа другачије. Као одојчад имамо само своје тело и мајчине груди (првобитно још нераздвојено). Затим почињемо да се окрећемо свету, започињемо процес стварања свог места у њему. Почињемо желети да имамо ствари. Имамо мајку, оца, браћу, и сестре, играчке; касније стичемо знање, посао друштвену позицију, супружника, децу, а затим имамо неку врсту загробног живота, када купимо парцелу на гробљу, закључимо уговор о животном осигурању и напишемо тестамент.

Ипак, упркос сигурности имања; људи се диве онима који имају визију новог, који крче нове стазе, који имају храбрости да се крећу напред. У митологији тај модус постојања симболично представљају – хероји. Они имају храбрости да оставе оно што имају земљу, породицу, имање – и оду, не без страха али не подлежући страху. У будистичкој традицији, Буда је херој који оставља све што поседује, сву сигурност у хиндуистичкој теологији – свој положај, породицу – и посвећује се животу невезаности. Абрахам и Мојсије су хероји јеврејске традиције. Хришћански херој је Исус који није ништа имао и који је  – у очима света – био ништа, али који делује из пуноће своје љубави према свим људским бићима. Грци имају световне хероје, чији је циљ победа, задовољавање поноса, освајање. Ипак, попут духовних хероја , Херкул и Одисеј се крећу напред, неометани ризиком и опасностима које их чекају. Хероји из бајке испуњавају исте критеријуме: одлазе, крећу се напред и подносе неизвесност.

Дивимо се херојима зато што дубоко у себи осећамо да желимо бити попут њих – када бисмо само могли. Али, пошто се плашимо, верујемо да не можемо бити такви, да то могу само хероји. Хероји постају идоли; на њих преносимо своју способност кретања, а затим остајемо ту где јесмо – јер „нисмо хероји“.

Можда се чини како ово излагање наговештава  да је бити херој пожељно, али будаласто и супротно сопственом интересу. То ни у ком случају није тачно. Опрезне особе које уживају у сигурности неизбежно су несигурне. Зависе од онога што имају; новца, престижа, ега – односно, од нечег што је изван њих. Али шта се дешава са њима ако остану без онога што имају? јер све што се има може се изгубити. Очигледно је да човек може изгубити имање а с њим обично позицију и пријатеље – а у било ком тренутку, пре или касније , човек мора избути живот.

Ако сам оно што имам, а оно што имам је изгубљено ко сам онда? Нико, осим пораженог, сломљеног, патетичног сведочанства о погрешном начину живота. Зато што могу изгубити оно што имам, нужно је стално будем забринут да ћу то што што имам изгубити. Плашим се лопова, економских промена, револуција, болести, смрти, и плашим се љубави, слободе, развоја, промене, непознатог. Стога сам непрестано забринут, патим од хроничне хипохондрије, када је у питању не само губитак здравља него губитак било чега што имам; постајем дефанзиван, груб, сумњичав, усамљен, гони ме потреба да имам више како бих био боље заштићен. Ibsen је у Per Ginitu прелепо описао такву себичну особу. Јунак је испуњен само собом; у свом крајњем егоизму верује да је он – он сам, је он „клупко жеља“. На концу живота схвата да је будући усмерен на имање, пропустио прилику да буде он сам, да је као лук без сржи недовршен човек који никада није био он сам.

Зебња и несигурност које изазива опасност од губитка онога што се има одсутне су у модусу бивствовања. Ако сам оно што јесам а не оно што имам, нико ме не може лишити сигурности или угрозити мој осећај идентитета Моје средиште је у мени; моја способност да бивствујем и изражавам основе моћи део је структуре мог карактера и од мене зависи. То важи за нормално живљење, не важи, наравно, у околностима онеспособљавајуће болести, тортуре или других случајева снажних спољњих ограничења.

Док је имање засновано на нечем што се троши коришћењем, бивствовање се праксом повећава. („горући грм“, који никад не престаје да гори, библијски је симбол овог парадокса). Моћ разума, љубави, уметничког и интелектуалног стварања, све битне моћи расту у процесу изражавања. Оно што се троши није изгубљено, напротив – оно што се чува је изгубљено. Једино што прети мојој сигурности у модусу бивствовања налази се у – мени: у одсуству вере у живот и моје продуктивне моћи; у регресивном тенденцијама; у унутрашњој лењости и спремности да другима дозволи да преузму мој живот. Али те опасности нису својствене бивствовању, као што је опасност од губитка својствена имању.

Ерих Фром из књиге – Имати или бити

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име