Природом мајчинске љубави смо се већ бавили у претходном поглављу у коме је разматрана разлика између мајчнске и очинске љубави. Мајчинска љубав је, као што сам рекао, безусловна афирмација дететовог живота и његових потреба. Али, овде се ипак мора додати нешто важно. Афирмација дететовог живота има два вида: један је брига и одговорност који су апсолутно потребни за одржање његовог живота и раста. Други вид иде даље од пуког одржања. То је став који детету улива љубав према животу, који у њему ствара осећање: лепо је живети, добро је бити мали де- чак или девојчица, добро је постојати на овој земљи. Ова два вида мајчинске љубави врло језгровито опису- је библијска прча о стварању. Бог створи свет и човека. Ово одговара бризи за пуку егзистенцију и њено потврђивање (афирмација). Али, Бог где даље од овог минимума потреба. Сваког дана, пошто су природа и човек створени, Бог каже: ,,То је добро“. Мајчинска љубав, код овог другог корака, чини да дете осећа: добро је бити рођен; она детету улива љубави према животу, а не само жељу да остане живо. Један други библијски симбол може да се узме као израз исте идеје. Обећана земља (земља је увек симбол мајчинства) описује се као „препуна млека 1 меда“. Млеко је симбол првог вида љубави, бриге и афирмације. Мед симболизује сласт живота, љубав према њему и радост што смо живи. Већина мајки је способна да даје „млеко“, али само мали број и „мед“. Да била способна за давање меда, мајка не сме бити само „добра мајка“, већ и срећна особа, а овај циљ многи не постижу. Није потребно ни говорити колико то утиче на дете. Љубав мајке према животу исто је тако прелазна као и њена тескоба. Оба става имају велики утицај на читаву личност детета.
Насупрот братској и еротској љубави које су љубав међу једнакима, однос мајке и детета је, по самој својој природи, однос неједнакости у коме је једном потребна свака помоћ, а други је даје. Баш због овог алтруистичког, несебичног карактера, мајчинска љубав је сматрана највишим обликом љубави и најсветијом од свих емоционалних веза. Међутим, изгледа да мајчинска љубав до пуног израза не долази у љубави према одојчету, већ у љубави према детету које одраста. У ствари, огромна већина мајки дете воли док је мало и потпуно о њима зависно. Већина жена жели децу, срећне су због новорођенчета и приљежне у његовом неговању, упркос чињеници да ништа не „добијају“ за узврат од детета, осим осмеха или израза задовољства на његовом лицу. Чини се да је такав став љубави делимично укорењен у инстинктивном устројству које се може наћи како код животиња, тако и код људске женке. Али, каква год била улога овог инстинктивног фактора, постоје и специфично људски психолошки фактори који одређују ову врсту мајчинске љубави. Један од њих се може наћи у нарцисоидном елементу мајчинске љубави. Све док дете осећа као део себе, њена љубав и занесеност могу бити задовоље- ње њеног нарцизма. Друга мотивација се може наћи у жељи мајке за влашћу или поседовањем. За жену посесивну и склону доминацији дете је природни објекат задовољења, пошто је беспомоћно и потпуно подређено њеној вољи.Мада честе, ове мотивације су вероватно мање важне и мање универзалне од оне коју бисмо могли назвати потреба за трансценденцијом. Ова потреба за трансценденцијом је једна од најосновнијих човекових потреба која је укорењена у његовој само-50 свести, у чињеници да он није задовољан улогом створења, да себе не може да прихвати као играчку судбине. Он има потребу да се осећа као стваралац који трансцендира пасивну улогу створеног бића. Има много начина да се то задовољство стварања постигне; најприроднији, а такође и најлакши начин је брига и љубав мајке према свом породу. У детету, она себе трансцендира, љубав према њему њеном животу даје значење и смисао. (Баш у немогућности мушкарца да ову потребу за трансценденцијом задовољи рађањем деце, лежи његов нагон да себе трансцендира стварањем вештачких предмета и идеја.) Али, дете мора да расте. Оно мора да се одвоји од мајчине утробе, од мајчиних груди; коначно мора да постане потпуно самостално људско биће. Права суштина мајчинске љубави је да се брине за развој де- тета, а то подразумева и жељу да се дете одвоји од ње. У еротској љубави два човека која су била раздвојена, постају једно. У мајчинској љубави се два човека који су били једно, раздвајају. Мајка мора не само да толерише, већ и да жели и подржи одвајање детета. Тек у овој фази мајчинска љубав постаје тако тежак задатак који захтева несебичност, способност да се да све, не тражећи ништа за узврат, сем среће вољеног детета.
Управо у овој фази многе мајке падају на испиту мајчинске љубави. Нарцисоидна, посесивна, жена склона доминацији може бити успешна у „мајчинској љубави“ док је дете мало. Само жена која уме да воли, жена која је срећна када даје, него кад прима, која чврсто стоји на сопственим ногама, може истински волети дете када се оно налази у процесу одвајања. Мајчинска љубав према детету које одраста, љубав која не тражи ништа за себе, можда је најтеже остварив облик љубави, а веома лако завара због лакоће с којом мајка може да воли своје мало дете. Али, баш због ове тешкоће, жена као мајка може истински да воли само ако уопште може волети: ако је способна да воли свог мужа, непознате, сва људска бића. Жена која није способна да воли на овај начин може да буде одана мајка док је дете мало, али не и права мајка ако није спремна да поднесе одваја- ње и да воли чак и након одвајања.
Ерих Фром, из књиге Умеће Љубави
