Мученик (martyr) је по прихваћеној дефиницији страдалник за своју веру. Међутим, ако трагамо за његовим терминолошким коренима, мученик је пре свега „сведок“, у грчком смислу те речи, који је свој живот, испуњен и завршен мукама, даровао победи Христовог учења. Он је тај који својом жртвом и опонашањем Господа Бога потврђује истину Распећа Спаситеља, страдалог за спас човечанства. По броју мученика или Христових сведока, Сирмијум (Sirmium) заузима изутетно место у време прогона тетрархичког периода у првој деценији IV века. Свака његова стопа заливена је крвљу верника који, ни под најсвирепијом тортуром, нису хтели да се одрекну свога Учитеља. Сремска Митровица је света земља, генерацијама заборављена или занемарена и, ако то њени житељи схвате, предодређена да буде негде при врху хришћанске заједнице. Природно, оваквом схватању прошлости, ниједан од историјски потрврђених мученика не припада једној конфесији више него другој, у савременом смислу те речи.
Заинтересовани читалац оправдано ће се запитати како знамо да је један мученик аутентична личност, а други припада легенди. Одговор је једноставан. Римска држава почивала је на закону. Процеси вођени против хришћана били су засновани на против-државној а не верској делатности, иако се једно с другим повремено преплиће. Прво суђење „јеретику“, организовано у оквиру јурисдикције црквених а не цивилних власти, није старије од краја IV века (Присцилијан). Штавише, такви процеси биће за дуго време својеврстан изузетак и изазиваће не само отпор лаика, већ и кругова просвећених црквених власти. С друге стране, хришћани су у време паганских царева долазили под удар закона због непослушности према устаљеним нормама понашања. Високи државни службеници спроводили су истрагу и суђење, а ток правног постука био је брижљиво регистрован. Стога, сачуване белешке са суђења хришћанима широм целе Империје представљају прворазредне историјске изворе, истина већ у антици и у раном средњем веку често преправљане или улепшане.
Међу веродостојне судске записе из касноантичке прошлости, поред неколицине других, припадају и они који се односе на процес вођен против Иринеја, првог посведоченог епископа Сирмијума. Његова акта сачувана су у четрдесетак латинских и само неколико грчких средњовековних рукописа, која сва потичу од оригиналног судског записника. (…)
Моја намера није да на овом месту читаоцу пружим интегралну верзију Иринејевог страдања. Задовољићу се да у нешто сажетом облику изнесем најбитније моменте садржане у актима, стављајући у латинске изразе који могу да послуже њиховом бољем разумевању. Иринејева акта почињу тврдњом да је до злодела дошло у време владавине царева Диоклецијана и Максимијана (sub Diocletiano et Maximiano imperatoribus). Због вере коју је проповедао, изведен је пред Проба, гувернера Паноније (Probo praesidi Pannoniae), који му том приликом наложи да се повинује правилима и жртвује боговима, или ће у противном бити мучен и погубљен. Као што се могло и очекивати, Ириније је одлучно одбио гувернерову понуди, тврдећи да он приноси жртву, али свом Богу: „Ко год приноси жртву боговима а не Богу, биће удаљен од свог народа.“ Проб се није збунио и следећим речима одговорио је светом човеку: „Праведни владари дозвољавају грешницима да се покају, а ако пак неће, умреће у најгорим мукама.“ Претња није збунила Иринеја: „Наложено ми је да се пропустим мучењу, ако је услов да се Бога одрекнем и приносим жртву демонима.“
Стављен на муке, епископ није попустио. Његови родитељи, жена, деца и приајтељи у међувремену покушавају молбама и плачем да га одврате од жртве за веру, позивајући се пре свега на његову младост. Али, без успеха. Опет је бачен у затвор и мучен. Једне ноћи, Проб га опет доводи к себи и покушава да га одврати с Христовог пута. Узалуд. Иринеј се одриче свега што је земаљско, родитеља, жене и деце. Иако је гувернер покушао на све могуће начине да га спасе мука и сигурне смрти, Иринеј до краја није попустио. Драма је била завршена. Проб га осуди на казну одсецања главе и бацања тела у реку. Затим, мученик бива изведен на мост који је водио у правцу према ушћу реке Босне. У ретким грчким верзијама тај мост је означен као „Артемидин мост“. Нашавши се на мосту, Иринеј скиде са себе одећу, подиже руке к небу и помоли се Богу за спас верника и народа сирмијског. По обављеној молитиви, џелат обави свој посао, одруби му главу, а тело баци у Саву.
Страдање блаженог Иринеја, у оном облику како нам је сачувано, представља не само прворазредан историјски већ и социо-психолошки документ. На основу Иринејевог имена, као и неколицине других мученика истога врмена (Димитрије, Синерот, Анастасија, Хермагора), могуће је закључити да су основно хришћанско језгро у Сирмијуму, граду који је иначе припадао латинском подручју, сачињавали у првом реду Грци. Иринеј има родитеље, жену и децу. Према томе, он није дошљак прве генерације, већ је његова породица припадала оном делу сирмијумског становништва које је пустило корене на панонском тлу. По његовим сопственим речима, он је још у детињству пригрлио нову веру, иако његови родитељи свакако нису били хришћани. Под претпоставком да је 304. године имао око тридесет година, прве сигурно посведочене припаднике нове вере у Сирмијуму треба најкасније ставити негде у последњу четврт III века. (…)
Владислав Поповић: Блажени Иринеј, први епископ Сирмијума (из књиге Sirmium и на небу и на земљи)
Фото: Олга Благојевић-Михајловић
