Откуда гозбе о славама
У нашем народу, који је по својој природи гостољубив, уобичајило се да се – за рођаке и пријатеље, који су долазили да својим присуством увеличају прославу крсног имена – припрема свечана трпеза. Доцније, у време вековног ропства, једини начин да се народ састане, поразговара, утеши, па чак и да донесе какве одлуке, били су ти скупови о славама, свадбама и даћама, а нарочито о црквеним славама и саборима. Јер Турци, ма колико да су били окрутни у прогону српске раје, ипак су донекле остављали народу слободу да се о својим верским празницима, на тим гозбама састаје без њиховог присуства. И на тим славским скуповима људи су крепили један другога, проналазио се начин да се избегне турској сили, народ је јачао своју веру и крепио наду у ослобођење. На таквом једном скупу у Орашцу 1804. године, донета је одлука да се подигне први устанак за ослобођење српског народа. Тако су се ове гозбе, које су имале свој нарочити значај у прошлости, одржале све до данас, и веома их је тешко нарочито у селима, изоставити.
Често се чује да се нашем народу са села пребацује како своје славе прославља више дана, и да том приликом много потроши. То је веома умесна примедба, Али, не сме се заборавити да су на селу баш породичне славе, свадбе и црквене или сеоске славе, оно мало дана и прилика у току године када се може састати са својим рођацима, пријатељима и друговима из удаљених места, разговарати, разонодити се и провеселити. Овим се, истина, не одобрава расипништво и претерано трошење у овим приликама, као ни у свим другим. Требало би да наши људи прослављање своје славе сведу на један дан, на свечани и молитвени чин сечења славског колача. Увек их треба саветовати да мање троше, јер је тежак сваки динар што га они зарађују; саветовати их стално да добро пазе да се светиња њихова – њихово крсно име, не извргне у ругло опијања и неумерености у јелу! Али, то не важи само за народ на селу, већ исто тако и за оне који живе у градовима.[3] У овом старању за добро и достојно прослављање славе треба да се огледа будност свих који уистину верују, који поштују своје српско име и којима је стало да се оно чува неокаљано.
Славу треба славити увек, ма у каквим се приликама човек налазио – у срећи и у несрећи, у радости и у жалости, само треба разликовати битно од небитног – одвојити прослављање светитеља од гозбе, славу од весеља. И док славску трпезу може спремити онај који има, а веселити се онај који није у жалости – дотле за славску свећу, славски колач, мало црвена вина, кољиво, тамјан и мало зејтина требало би да се у току године свако постара и спреми, и да се тако кроз молитвену успомену одужи своме светитељу.
Срби никада не треба да занемарују своју славу. Православна вера их је кроз векове одржала и очувала, зато и они треба да чувају своју веру не као обичај него као свесно убеђење. И треба да увек потврде народну истину: „Где је Србин ту је и слава!“
Епископ Хризостом (Војиновић): Српска слава или крсно име (Први део)
Како треба да славимо славу
Као што смо видели, прослављање славе је израз наше благодарности Богу за сва добра, којима нас је обдарио, и молитва Њему (и нашем светитељу, да буде нашим молитвама посредник пред Господом) да нас Господ сачува од зла и да нас упути на прави пут у животу.
Зато се слава мора прослављати у том смислу, са тим узвишеним циљем, а не ради гошћења, јела и пића! Свечар и чланови његове породице тога дана се нарочито морају сећати живота и дела свога светитеља, кога славе, и упоредити са његовим животом свој живот и дела. Уочивши разлике, треба да свој живот подешавају према светитељевом примеру, јер ће тиме најбоље и најлепше прославити њега, заштитника њиховог дома и њиховог молитвеника пред Господом.
Пред пресеченим – и црвеним вином преливеним – славским колачем, треба свечар да се сети велике жртве, коју је Господ наш, Исус Христос, поднео за нас страдањем својим на крсту, па да испита себе да ли је својим животом и радом достојан те велике жртве! Да ли је поступио по науци Христовој? Је ли помагао сиромашне и невољне ближње своје, као што је то дужан да чини? Је ли гладнога нахранио, голог оденуо, босог обуо, жедног напојио; да ли се сетио оних, који се налазе у беди и невољи, да ли им је олакшао живот; отклонио беду и умањио муке?
Ако није, нека донесе чврсту одлуку да то убудуће чини, кад му је Бог дао, јер узалуд му је вера, ако не чини добра дела.
“ Вера чиста и без мане пред Богом и Оцем – вели апостол Христов, Јаков – јесте ова: обилазити сироте и удовице у њиховим невољама и држати себе неопогањена од света“. „Каква је корист, браћо моја, ако ли ко рече да има веру а дела нема? Зар га вера може спасти?“ „Јер као што је тело без духа (без душе) мртво, тако је вера без добрих дела мртва“ – говори нам он (Посл. Јаковљева 1:27,2:14,2:26) и тиме нам указује пут којим треба да идемо кроз живот.
Зато, нека пламен славске свеће – воштанице – осветли наш ум, нека загреје наше душе, да бисмо упознали прави циљ нашег живота, и показали се у своме животу као истинита деца Божија.
Само такво прослављање славе биће достојно нас као хришћана, па ће и молитве наше бити услишене.
Шта је потребно припремити за прослављање крсног имена – славе
Пре славе у дому свечара обавља се водоосвећење: свештеник освећује воду – свети водицу; а на дан славе у цркви, или у дому, благосиља кољиво[5] (жито) и славски колач, који унакрст пресече и вином прелије.
Дакле, за славу је потребно осветити водицу у своме дому и припремити славски колач од пшеничног брашна, славску свећу, жито (кољиво), црвено вино, тамјан и зејтин.
У богослужењима Православне цркве све има свој узвишени смисао и нарочито значење, па је тако и код славског обреда.
Славски колач представља жртву – али такву жртву благодарности Богу, што смо кроз Исуса Христа и Његово страдање спасени од пропасти, која би нас постигла због наших грехова.
Крстообразно пресецање славског колача представља страдање Христово ради нас, а преливање пресеченог колача вином (које символички представља крв) – значи да смо Христовом крвљу очишћени од својих грехова.
Славска свећа која треба да је од чистог пчелињег воска, такође означава жртву – најчистију и најневинију: као што пчеле праве мед, сакупљајући сладак мирисни сок са разних чистих и мирисавих цветова, тако и молитва свечара и његове породице треба да потиче из његовог чистог срца и мирисне неукаљане душе.
Осим тога, славском свећом изражава се свечаност празника и радост домаћих. Њом се још изражава и то: да су свечар и чланови његове породице синови Светлости, која просвећује свакога човека (Јн 1:9), а не синови мрака. Јер као што светлост свеће разгони мрак, тако и светлост Христове божанске науке разгони таму у којој се незнабошци налазе.
Славска свећа је, дакле, символ жеље и тежње свечара:
– да упознају Светлост живота – Господа Бога и Његовог Сина Исуса Христа,
– да светлост Божија просвети разум њихов, осветли и оснажи врлине у њима; и упути их да време на земљи проведу у беспрекорном хришћанском животу
– и да хришћанска љубав запламти у њиховим душама, као што пламти и пламен њихове славске свеће!
Славско жито – кољиво. (Од интереса је поменути како је кољиво установљено. Цар Јулијан звани Апостат – отпадник – који беше примио хришћанство у младости, а кад је постао цар (361-363 г.) одрекао се Христа и постао поново идолопоклоник и велики прогонитељ хришћана, – знајући да хришћани посте Велики пост, а нарочито прву недељу овога да би се причестили, хтео је да наруши прописе хришћанске Цркве. Зато тајно нареди управнику Цариграда да све што се на тржници налази за јело, покропе крвљу жртава које се приносе идолима како би се хришћани оскрнавили. Али св. Теодор Тирон – преко патријарха цариградског Евдоксија – јави хришћанима да ништа не купују на тржници за јело, већ да кувају кољиво – пшеницу с медом – и то да једу. Они тако и учине и целе прве недеље Велике поста јели су само кољиво. У спомен тога Православна црква је увела кување кољива, и оно се даје народу у петак и суботу прве недеље Великог поста после службе. Доцније је уведено у употребу и при прослављању крсног имена – славе).[6]
Кољиво се спрема као жртва захвалности Богу за дате земаљске плодове, а у спомен светитеља кога славимо, као и за успомену на оне наше претке који су у вери живели, и на оне који су за веру дали своје животе.
Славски обреди и обичаји врше се за живе – за њихово здравље, напредак и благостање, али сасвим је природно да се хришћанин сети својих умрлих предака и сродника, и да се помоли Богу за њих приликом прославе светитеља, – њиховог заједничког заштитника, којег су и они славили и коме су се и они у молитви обраћали.
Треба нарочито нагласити: да се кољиво о слави не спрема за покој душе оног светитеља који се слави, као што неки погрешно мисле! Сви су светитељи живи и налазе се пред Господом као наши заступници и молитвеници!
Зато се славско кољиво спрема за све славске дане па и за св. Арханђела Михаила, св. Илију, као и за Богородичине и Христове празнике!
Шећер који се у кољиву меша са куваном пшеницом, означава блажен живот – живот небеске сладости праведних хришћана после смрти, који су они својим животом и делањем на земљи заслужили.
Зејтин, који се у кандилу прислужује, такође представља жртву Богу.
Тамјан одн. кађење тамјаном, означава нашу молитву, која треба да потиче из чистог срца, како би Господу била пријатна и драга, као што је нама благ и пријатан мирис тамјана и измирне, којима се кади (упоредити Псалам 141:2).
Каквих има слава
Породична слава је, видели смо, прослава успомене на оног хришћанског светитеља, на чији су дан наши преци примили хришћанство и кога су изабрали за свога заштитника и заступника пред Богом. Слава се преноси од оца на сина и готово се никада не мења. Чак ако једна породица изумре, они хришћани који наследе њихову имовину у већини случајева сматрају за своју дужност да поред своје славе приме и њихову. Тако се поступа и приликом усиновљења, кад посинак прихвата славу свога поочима и помајке. Отуда има породица које славе више слава. Жена, ако остане удовица, задржава славу свога мужа. Како слава прелази с оца на сина, и даље на цело потомство, то се сматрају као рођаци сви они који славе истога светитеља.
Црквене славе су прослављање светитеља коме је храм посвећен, и његова се успомена слави као што се слави и у породицама.
Сеоске или градске славе су прослављање успомене оног светитеља, кога су за свога заштитника изабрали поједина села и градови, или коме су се у невољи заветовали житељи тога места, па га прослављају у знак благодарности за срећно отклањање беде и невоље, (као што су нпр. болести, непријатељске најезде, поробљавање, пожар, помор људи и стоке, велике поплаве, као и друге временске непогоде). Тог дана иде се – кроз поља у селу или главним улицама – са литијом, и приносе се Богу и светитељу молитве за добро и срећу тога места, житеља у њему, и свих људи.
Заштитник српске школе је српски просветитељ и први архиепископ св. Сава. Св. Сава се прославља у српским школама као школска слава од 1827. године.
И поједина српска друштва и установе могу имати своју славу – свога светитеља заштитника, кога прослављају и под чију се заштиту стављају.
И не само друштва и установе. Познато је, да је у доба Немањића, св. апостол првомученик Стефан био заштитник Српске државе. (На српским новцима из тога времена био је приказан Св. Стефан како владару пружа крст или заставу; и сви српски владари, почев од Стефана Немањића, носе и име Стефан уз своје народно име – Стефан Урош, Стефан Милутин, Стефан Душан).
Пројекат Растко
