У једном листу изашло је пре неколико година писмо неке девојке које је гласило:
„Помозите ми, превише сам кажњена…Као ученица забављала сам се с неким младићем, кога сам волела, али он ме је напустио. После неколико месеци родила сам његово дете, а он се оженио другом. Породица и родбина ме се одрекла. Обратила сам се референту за социјално старање, али и он ме је изружио и истерао из канцеларије.
Сада радим повремено у туђим кућама, док ми дете сатима и сатима остаје само и нема кога да га причува ни да га нахрани.
Налазим извесну утеху кад уђем у цркву, премда можда и нисам достојна прекорачити црквени праг. Ту се молим Богу да се нађе нека старија особа која би можда примила моју јадну девојчицу у свој дом. Била сам добра ученица и волела бих да могу продужити макар вечерњу школу. Превише су ме сви казнили, оставивши ме потпуно саму. Помозите ми некако!“
Редакција листа је објавила ово писмо, нешто због тог несрећног детета, а још више да би то писмо служило као опомена другим девојкама које су изложене сличним опасностима. Преко сваког очекивања, та девојка, која није нашла разумевања код онога кога је волела, ни милости код својих родитеља и родбине, нашла је разумевање код туђег доброг света. Неки су преко тога листа послали за њу прилоге у новцу. Није чудо што је неки лекар послао један већи прилог, али је дирљиво да је послала прилог и нека сирота жена која се у писму извињава што не може послати више, јер ни сама нема сталног запослења. Други су понудили да приме дете на чување и издржавање, док се мати не снађе и не заврши школу.
Није можда чудно што су се за то јавиле неке усамљене особе и породице без деце, или с мало деце. Није необично ни што се јавила нека болничарка коју је отац напустио кад јој је било две године и чија се мајка мучила као и ова несрећна девојка.
Али је уредништво листа изненадило писмо неке жене која пише:
„Мени је много жао те девојке и њене кћерчице, па премда ја и мој муж имамо петоро деце, вољни смо да узмемо и то сироче, па нека их буде шесторо“.
Највеће је ипак изненађење приредило писмо неког човека из далматинске Загоре који има десеторо своје деце и тражи да прими једанаесто. Сви су се у уредништву тога листа нагнули над писмом да се увере да ли је баш тај број написан. Број је био тачан. „Примио бих да издржавам то дете без икакве надокнаде – за здравље своје деце“, писало је на крају.
На овоме свету има много равнодушних, себичних и злих. Али, још увек има и много доброг света. Можда више него што ми и слутимо. И често онде где најмање слутимо.
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)- ТИХИ ГЛАС