Бити загледан у себе, значи созерцавати. Духовна смотра сопствене душе, слабости и немоћи, како се са њима борити – значи созерцавати. Ту спада и стражење над собом, а свети Оци, учитељи созерцања рекоше, да када бисмо се непрестано сећали смрти, не бисмо грешили никада.

Оци који се благодаћу успеше на лествици созерцања, добијају дар духовног сагледавања. Они почињу да созерцавају људске и божанске тајне, добијају дар разликовања духова и помисли, и знају која долази с леве, а која с десне стране, то јест, која је од Бога, а која од злога.

Они добијају дар духовног расуђивања, да могу разликовати добро од зла и постају мудри у Христу, што их води созерцањима оного што је невидљиво, а нама људима скривено.

Свети Оци који благодаћу највиши духовни степен, апатију – бестрашће достигоше, они се удостојавају созерцања божанских тајни. Њима се откривају тајне неба и земље, тајне овога и Вечнога Живота и тајне будућега века, ангела и палих духова – демона, они сагледавају судбину праведника и грешника.

А они међу Оцима који теосис – обожење личности достигоше и стање светости, колико је то у овоме животу човеку могуће, њима се откривају најдубље тајне – тајне Цркве и богослужења, тајна Христа и икономије спасења,тајна  Бога као Свете Тројице, тајна божанског Бића и Љубави Божије.

Епархија зворничко-тузланска

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име