Нема дана у овом животу а да се не огрешимо о Бога, о заповести Његове, о наше ближње, па и о себе саме, али из тог ништавила грешности Бог нам спушта лествице покајања да се опет успнемо к Њему, у најтоплији загрљај Љубави Његове.
Опраштајући све једни другима, покајмо се пред Господом. Пред Њим плачимо, а не пред људима, јер сузе које лијемо пред њима често су протумачене или као слабост или као духовна гордост, а не као најчистији плод нашег покајања. Људи у тим сузама никада неће видети оно што у њима види Господ, јер људи мере својом мером, а Господ Правдом, Истином и Љубављу. Не враћајмо се прошлости, ономе што смо могли а нисмо, што смо требали а нисмо учинили. Прошлост оставимо прошлости или што вели Свети апостол Павле: „Што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном“ (Фил. 3, 13). Наша будућност припада Господу и само у тој будућности за нас има места. Све друго је обмана, привид и лаж. Кад заволимо човека, ми у себе уткамо његов свет, а кад нас тај исти свет презре време је да, коначно, кренемо даље – у загрљај Бога Живога, јер нас Он никада неће разочарати, презрети нити заборавити. Он је наш Добри Отац који не заборавља оне који Га призивају и спира Љубављу Сина свога сваки грех којег смо се одрекли да бисмо били једно с Њим.
Време Васкршњег поста проведимо како најбоље умемо и знамо, одричући се свега онога што би нас могло одвојити од Бога. Молимо се, постимо, чинимо дела боља и не заборавимо да смо смртна бића којима једном ваља поћи у Горњи Јерусалим у којем пребивају свети са Господом и анђелима Његовим. Њихов духовни поглед увек је усмерен ка нама, зато пазимо шта осећамо, шта мислимо и шта чинимо.
За истинско покајање никада није касно, зато почнимо данас, вечерас… Не чекајмо сутрашњи дан, не чекајмо боље време и другачије околности. Кренимо сада, од најмањих ситница, наизглед неприметних, да бисмо стекли унутрашњу снагу да из врта сопствене душе искоренимо оно за шта мислимо да је најгоре у нама. Будимо упорни, црпећи снагу из житија оних светитеља чији су греси, можда, били и већи од наших, а који су се покајањем успели до самог Господа, јер су личним подвигом и Божјом милошћу постали оно што од њих нико није очекивао да хоће. Бог у свакоме од нас види не оно што смо били, нити оно што јесмо, већ оно што можемо и требамо бити.
Нека би дао Господ да свако од нас буде оно што може бити, најбоља верзија себе, а да би то постао свако од нас мора бити искрен пријатељ, пожртвован брат, добар комшија, вредан радник, послушан син… Јер нема пута до Бога без љубави према ближњем своме, као што нема искрене и топле љубави према ближњем ако у нашем срцу не царује Господ. Живот брзо пролази. Не пропуштајмо ниједну прилику да постанемо и останемо бољи, јер зато смо и дошли у свет – да волимо и да будемо вољени, да узрастамо у љубави Онога који је и сам Љубав (1. Јов. 4, 8). Пођимо стазом Васкршњег Поста плачући због сагрешења својих, али се радујмо да ће нас на крају тог пута сачекати Господ Васкрсли, који нас љуби, спасава и васкрсава за живот вечни. Плачући се радујмо!
Епископ бихаћко-петровачки
Сергије
Извор: Епархија бихаћко-петровачка