Два догађаја су за нас хришћане најзначајнија: Оваплоћење и Васкрсење.

То нису само неки историјски догађаји којих се ми сада сећамо као неких успомена и са љубављу ка Господу, већ су то догађаји који су променили читав овај свет и показали га у једном сасвим другачијем светлу.

Тиме што је Син Божји узео на себе природу људску и на тај начин је ову тварну природу учинио трајном. То је једна од најоптимистичнијих чињеница за овај свет! Јер, сада тек видимо да је овај свет Божији свет. Да Бог није тамо негде удаљен и да негде одозго, из својих светова и сфера, гледа на нас и повремено се укључује. Него је овај свет, читава природа, сви људи, то је Божији свет, зато што је један од Свете Тројице постао део овога света за сва времена.

Ти догађаји – Његово рођење, смрт и васкрсење – није то само да се десило тад и тад и нема више, Господ се вратио негде горе. Он је једном за свагда постао човек оставши Бог притом и то је непромењено у све векове. Зато Свети оци кажу да је Христос центар овога света. Кроз Њега је све стварано, за Њега је све створено. То значи да Бог неће испустити овај свет. Да без обзира на зло које ми видимо, патњу коју сведочимо и све ружно што нас окружује, ипак Бог није удаљен. Он је један од нас, Он је ту и ово је Његов свет и овај свет неће пропасти. И Он је постао човек и узео је материју. Узео је на себе творевину, и узнео је релацији односа унутар самог Бога Тројичнога.

Бог Отац сада када љуби свога Сина, не може да га љуби без овога света јер је овај свет део Сина. Не може да га љуби без Мајке Божије Богородице, без Светих апостола, без Цркве, коју је Господ установио.

Ми на тај начин постајемо део односа између саме Свете Тројице и нека је слава Господу Који је такву милост имао за нас, да живот свој положи, да све нас прими у Своје Тело и зато и кажемо ми у Цркви да је тело Христово – Црква, зато што Господ није сад тамо далеко, горе, већ је ту међу нама. Постао је један од нас.

Зато и ми можемо да остваримо заједницу са Њим. Кад се саберемо у име Његово, ми смо Његово тело, ми смо једно са Њим и зато љубав наша међусобна није ништа друго него љубав према Господу. Зато је најлепше и најправилније управо да ове празнике славимо у Цркви на Светој Литургији и да се причешћујемо. Зато што то, што се Господ родио и што је постао човек, то није само нешто што је било пре 2000 година, ево га ту је сада, ако хоћемо да сретнемо Богомладенца, срешћемо га овде где се Он отелотворава, где Дух Свети силази и чини Њега присутним, а чини га присутним међу нама и чини нас делом Христа.

Тако да Свети оци кажу сви смо ми ”мали Христоси” и велика је то Тајна. Значи сваког човека у Цркви ми можемо да гледамо као малог Христоса. Као некога ко је део Самога Бога и зато смо дужни да љубимо једни друге, јер на тај начин и волимо једни друге, јер на тај начин волимо самог Бога и учествујемо Светим тајнама и благодаћу Духа Светога у Христу, који јесте Црква.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име