Господ Бог када је стварао свет и када је стварао човека, створио је све за заједницу. Дан данас када га ствара, јер на неки начин свако ново рођење јесте продужетак и остваривање Божје стваралачке делатности, на уму нема ово што ми сад доживљавамо. Наше лично постојање и појединачно сваку особу које је независно од других. Ми кад се рађамо, одвајамо се од крви и тела наше мајке и одвојивши се од пупчане врпце, ми добијамо живот.
Међутим, Божија крајња намера и циљ, без обзира на наше појединачно постојање, није да ми тек постојимо и да је човек, један човек, заокружен и да је он целовит. Да видевши једног човека можемо казати – е, то је то, то је човек. Није то реалност човека.
Заједница јесте заправо пуна реалност човека. У коначној Божијој вољи, читаво човечанство, читав свет од Адама па до данашњих дана у свеукупности својој представља реаланост човека. То је тај прави човек. Божја воља је била да човека створи као свеукупност свих нас, свих нас појединачно и да не живимо тако као што смо сад у овом палом постојању. Да као змије једни друге уједамо и да се гложимо и да отимамо једни од других.
Човек је створен да оствари пуноћу свог постојања и свог живота кроз љубав према другоме. То је истинско постојање јер Бог постоји на тај начин. За нашег Бога можемо рећи да је Бог љубав. Једино што за Тројичног Бога можемо рећи јесте то да је Бог љубави. Његово постојање своди се на превечну и надвечну љубав и ми то речима не умемо ни изразити. Љубав јесте однос Оца, Сина и Светога Духа где управо име Оца јесте име љубави зато што подразумева да Он љубећи рађа свог Сина, као што и Син подразумева однос љубави као одговор.
Он нема неко име властито, као што ми имамо – Пера, Жика, Мика, него има име којем ми зовемо Бога Оца јер јесте име које указује на однос. Указује да Он има Сина. Као што име Син указује на то да постоји Отац, а тај Њихов однос синовства и очинства, није ништа друго него један непоновљиви однос љубави. Тако је исто и са Духом Светим, који исходи од Оца.
Е то је тај наш Бог Тројичан и Његов образац постојања јесте заправо оно што је уткано и у нас људе кад смо стварани. Да смо и ми створени да остваримо своје биће кроз однос љубави према другоме. Човек који не воли, који мрзи, који је у завади са неким, он не остварује оно за шта створен. Такав човек је машина у квару, да тако кажем.
Нама је својствено и по природи нам је дато да тежимо добру и да тежимо идеалу, да тежимо Богу, да тежимо вечном животу и свакој врлини. Бог није створио човека са грешком. Створио нас је идеалним. Али нам је такође дао и слободну вољу као предуслов љубави, јер ако не постоји слободна воља, онда нема љубави. Свака истинска љубав подразумева да неко слободно некога воли. Тако смо и ми, да бисмо могли да учествујем у љубави Божијој, да бисмо могли ово величанствено дело руку Божијих које се зове човек, да учествује у слави Његовој, да буде обожено, дата нам је слобода, коју је човек злоупотребио и својим избором отпао од Творца. И отпавши од Творца, ми смо почели да отпадамо и једни од друггих те уместо да се сабирамо и да тежимо том јединству, у наше постојање су ушли смрт и грех и болест. Све то нас је још више разорило и још више раздвојило.
Најпре је та духовна смрт ушла међу нас јер смо се одвојили прво од Бога а онда и једни од других. То је улазак бесмисла, улазак промашаја, улазак небића у биће. Ова физичка смрт јесте само нешто што је следило даље, узрочно последично. А она је чак, на неки начин, у овом нашем палом стању, благослов Божји за нас. Јер човек је склон греху и склон је паду и толико смо заражени и болесни да ако би нам Бог у оваквом стању дао вечни живот, ми бисмо и у вечности наставили да грешимо и да терамо своју вољу и да мрзимо једни друге.
Господ је све премудро учинио и само је променио пут и начин, али циљ је остао исти: да се сви ми спасемо јер та свеукупност човека подразумева не само нас људе, него подразумева у самој средини тог нашег постојања и Сина Божијег, Оваплоћеног Господа и Бога нашега, Исуса Христа. Центар васионе (тако да се изразим), Алфа и Омега свега што постоји, као што Црква то говори, јесте Исус Христос. Он је узрок због кога је све стварано и Он је циљ ка коме свет тежи. Бог када је стварао човека, Он га је стварао по слици свога Сина љубљеног Исуса Христа, Који је дошао у историјском моменту међу нас. Примио је тело, превечни Бог постао је човек. Логички гледано, Он је нама предходио. Иако је дошао после Адама, Бог кад је стварао Адама, Он га је стварао да буде по лику Христа.
Зашто вам то говорим? Зато што Христос поставши један од нас (малопре сам говорио о свеукупности тог људског постојања као заједнице многих) и живећи међу свима нама, међу људима, Христос постаје наш најрођенији. Постаје један од нас, постаје једно тело са нама, постаје род наш. Кроз Свету тајну причешћа и заједничарења, Он постаје најприсније везан за сваког од нас појединачно и сједињује се са сваким од нас. Христос као догађај више не постоји ван нас, зато што нас је све примио. Кад се молимо Христу, ми увек подразумевамо да је ту са Њим и Његова мајка, Богородица, и да су ту са њим и Свети апостоли и сви Свети. Дакле то је циљ стварања: да се сви саберемо. Да сви будемо једно тело а то управо и јесте тајна Цркве. То је Црква. То је управо оно што ми сад радимо окупљени на Литургији, ми иконизујемо то. Да је Христос у средини, а сви ми окупљени заједно, сви смо један организам, сваки је један део тог тела, а тело јесте тело Христово. Глава Цркве јесте Христос или женик је Христос, а невеста је Црква. Црква – то смо ми као заједница.
То је та свеукупност и то је тај циљ ка којем ми тежимо и то је лепота наше православне вере. Међутим, шта се дешава? Отпали смо од тог идеала и уселила се у нас мржња. Тога треба највише да се плашимо.
Највећи грех јесте управо та себичност и то самољубље, које се на крају испољава на разне начине али долази од мржње. А то је промашај, јер човек у овом садашњем стању види самога себе и не види другога и мисли да ако штити себе, да себи чини. Ако се затвори у неку крљушт, у неки оклоп. Ако се одбрани од других на тај начин да је он на добитку онда. Али није на добитку, то је крњи човјек, то није прави човек. Човек без другог човека није ништа и не може задобити ни вечни живот него срља у смрт. Заробљен је у оквирима смрти.
Зато када читамо ово дивно Јеванђеље и особито у данашњи дан кад се сећамо и Свете Марије египатске и прослављамо је. Њу, која је била велика грешница и блудница. Њу, која се покајала и постала једна од најблиставијих подвижница у историји наше Цркве и у историји рода људскога. Треба да се сетимо Христових речи које је управо рекао тој жени, грешници, која је (као што смо чули у овој причи Јеванђељској) у кући фарисеја Симона, пришла Њему са сузама целивајући Његове ноге и молећи за опроштај. И он каже, обраћа се њој и свима који су били присутни, да јој се многи греси опраштају јер велику љубав има.
Шта то значи браћо и сестре?
Тешко да ће свако од нас победити тај закон греха који је у нама. Да ћемо се ослободити од тих страсти и свако од нас има неку своју ману. Ми тежимо, знамо шта је циљ, тежимо да будемо савршени као што је Отац нас Небески, то је заповест коју нам је Христос дао. Али, у нама влада закон греха који нас прати док не дође васкрсење, док не дође живот вечни. Тада ће бити коначно грех и смрт уништени. Али до тада тај закон греха влада у нама. Оно што је што је битно да видимо, што је за нас спасоносно, та сила греха у нама, она је заправо искривљена и погрешно усмерена сила енергије љубави. Уместо да усмеримо ту љубав ка другоме, ми је усмеримо ка себи. Уместо да је усмиримо ка Њему, ми је усмеравамо ка неким објектима и ка неким стварима, ка неким страстима. Свака врлина има себи супротстављену страст и свака страст је уствари искривљена врлина. И тешко да ми то можемо да победимо.
Христос је зато дошао да нас обнови, да нас исцели, да нас поново састави, да нас пресазна. Кроз крштење и кроз причешће и ми улазимо у заједницу са Њим. Он као васкрсли јесте прворођени за ново човечанство, а ми верујемо да је то залог нашег спасења. Да ћемо и ми васкрснути са Њим и да ћемо и ми наследити живот вечни. Али зато, у тој нашој агонији борбе са грехом, тежимо да будемо у заједници са Господом. Да на тај начин изађемо из тог комплекса закона и греха. Али и законског дистанцираног односа према Богу. Јер нико од нас није без греха али за сваког од нас Христос је поднео жртву искупљења.
Као што смо чули онај ко велику љубав има томе се и многи греси опраштају. Немојте зато да некада наша праведност и наша ревност у закону (што постимо, што идемо у цркву, испуњавамо заповести), резултира тиме да се то смучи другима. Ми умемо некада да будемо праведни, да будемо добри, као што су ти фарисеји били (они су заиста били побожни, ревносни) али да се пењемо другим људима на главу тиме и да постимо а да једемо људима џигерицу, е то је грешка. Или да не праштамо. Сваки грех лакше ће се опростити али како да се опрости злопамћење?
Каже један Свети отац „злопамћење је оно што ће остати и у паклу.“
Човек кад направи неку глупост па му будем криво, па се покаје, па гледа да се измири са другим човеком, или кад нешто забрља, кад направи неку брљотину или тако нешто, њему буде жао и осети тежину тог греха. Али човек када неће да опрости, он тада на неки начин већ доживљава паклено стање. Тога треба да се чувамо!
Господ је милостив и Он ће нам опростити и Он нас прима и с обзиром на нашу слабост и на нашу немоћ. Управо зато најпре треба да опростимо другоме. То је оно што ако већ нисмо у стању да се подвизавамо као што су свети Зосим и свети Јаков, да не будемо толики подвижници и да будемо непорочни у свему томе, оно што можемо да урадимо то је да опростимо.
Не постоји никаква сила и никакво ограничење које може човеку може забранити да опрости. Рецимо, човек не може да пости: слаб је, слаб је телом, слаба му је воља, такав је ментални склоп да не може много рецимо да пости, не може много да стоји на молитви, нервозан је итд. То је све слабост наше огеховљене природе и ми молимо Господа да нас исцели од тога. Али сваки човек колико год био грешан, колико год био слаб, какав год био, може да опрости јер опроштај јесте само питање хоћу или нећу. Ако то будемо имали, то значи да ипак ми тежимо овоме што Христос говори – љубави, тежимо заједници и онда ће нам се многи греси опрости.
А ако будемо „праведни“ као што су то ови фарисеји били – постимо, молимо се, чинимо сва дела – а осуђујемо друге људе као што је тај фарисеј остудио ту блудницу, ако прождиремо друге, ако нећемо да опраштамо другима, ако злопамтимо другима, ако смо горди и поносити и не треба нам други у животу него смо самодовољни, никуда нас та наша праведност неће одвести. То да знамо јер то је реалност нашег живота браћо и сестре.
Не тражи Бог од нас да ми будемо оно што не можемо. Тражи да у ономе маломе и у ономе што можемо да тежимо Њему. Али не зато што се ми плашимо Бога јер је Он неки законодавац, него зато што Он нас воли и зато што је он Бог љубави и зато што ми треба да заволимо Њега. Та жена грешница из ове приче је заволела Христа. Њој је био битан Христос, било јој је битно да јој Он опрости и да се она помирити са Њим. Да уђе у заједницу са Њим, и зато је стекла опроштај. Као што је стекао и онај цариник из приче коју смо читали пред почетак поста. Као и многи други зато што су тежили да се сједине са конкретним Богом. Ми данас, са друге стране, доживљавамо да је Бог далеко од нас и ми замишљамо Њега као неког судију одозго који мери да ли смо урадили добро ово, да ли смо урадили лоше оно и сад ће Он као судија праведно да нам да одрезује награде или казне.
Није то Бог. Бог јесте родитељ. Он је пријатељ, Он је највећи пријатељ човеков и Он жели најдубље и највише да буде у заједници са човеком. Све је дао ради човека, дао је свог Сина јединородног који је страдао за нас из велике љубави према нама.
Зато браћо и сестре храбро! Пустимо грехе, не обазиримо се на њих, покајмо се за оно што смо учили, тежимо добру али тежимо првенствено ка Христу. Грабимо ка Њему, прескочимо, бацимо те грехе испред нас, као што рече један владика, простимо их пред себе и преко њих гледајмо на Христа и пустимо да светлост Његовог васкрсења, Његове љубави уђе у наш живот. Она ће нас оплеменити, она ће нам дати снаге да се изборимо са грехом и да га превазиђемо. Не можемо другачије, нисмо ми спаситељи сами себи. Колико год да се трудимо, упаднемо у тај зачарани круг. Падамо, устајемо, мучимо се, борим се, видимо на крају да немамо снаге да се изборимо са нашим слабостима. И целог живота човек тако. Ал не гледајмо зато на то. Гледајмо на Христа! Он је тај који нас једини може извући из тог врзиног кола овог палог постојања.
Али зато кажем вам, имајући у обзир читаву ову причу коју сам вам сада испричао, као ПРЕДУСЛОВ морамо да опростимо. Тад и онда је то истински. Онда ми истински тежимо Богу и онда као што ми тражимо опроштај тако и дајемо опроштај и не тражимо нешто своје, нисмо прорачунати, нисмо са Богом у неком купопродајном односу, него тражимо од пријатеља да нам опрости, да нас прими и прихватамо Њега као Спаситеља. То подразумева да се тако и ми опходимо према другим људима. Да их волимо, да им праштамо, да чинимо добро, да служимо другим људима. Тиме се ми спасавамо. Та љубав многе грехе ће нам опростити као што каже Христос. Да помогнемо брату, да га подигнемо, да се лепо опходимо према људима. Да у лику сваког човека видимо Христа и светитеља. Јер свако од нас је потенцијални светитељ. Кад се тако будемо опходили, да ли смо заглибили у неку страст, не бринимо, благодат Божија ће нас исправити, али је битно да ми покажемо да је љубав водиља наших живота. Не неки закон, обавезе, морање, није Црква мораш – не мораш и тако то. Црква јесте слобода, прилика да кроз другог човека сусретнемо Бога. Искористимо ту прилику јер све људе које сретнемо, Бог нам их је дао, да се опходимо са њима лепо, да им опростимо. Нек су они лоши, нашом љубављу преобразићемо их.
Да се жртвујемо за другога то је истински начин постојања, који посматрано искључиво садашњом логиком нас води у штету. Али логиком Христовом то је оно чиме ми купујемо Царство Божије. А ми хришћани нисмо људи логике овога света. Ми смо људи који прихватамо логику вечнога Царства Божиијег. Немој да будемо људи овога света да гледамо само ситан интерес. Тада је други човек за нас непријатељ, или је неки објекат или је нешто што ми можемо да искористимо за наше добро. Други човек је наш пријатељ и брат и друг у вечноме Царству Небеском.
Тако га и гледајмо онда! И зато браћо и сестре храбро приступајмо Христу јер Он је наш Спаситељ. Као што је и ова грешница из приче. Она је била осуђена од читаве заједнице тих фарисеја. Позната је била као блудница. Она је приступила Христу и задобила опроштај. И ево, прошло је 2.000 година, та жена и дан данас, ми читамо у Цркви о тој једној грешници коју бисмо и дан данас ми осудили и показали прстом на такву жену, она је оваква, она је онква, она је ово, она је оно… Ми 2000 година после тога и дан данас о њој читамо у Јеванђељу, као спомен на ту њену љубав према Христу коме је пришла да тражи опроштај.
Тако и ми, да не будемо ситничави. Приступајмо Христу. То вам говорим у смислу причешћивања. Одвојили смо се од Чаше. Мислимо да сами себе спасвамо, нешто се оправдавамо, достојни смо, недостојни смо… Такви смо какви смо, зато нам и треба Бог. Не долазимо ми да се причестимо зато што смо заслужили, зато што смо нешто одрадили, неку нашу обавезу, испостили и сад ми можемо слободно, мирне савести да приступимо Христу!?!
Није причешће то. Причешће јесте ово што је ова жена урадила. Ватра, жеља да будемо заједно са Господом. Али свест о сопственој грешности нас растужује. Ипак, свест да нам је Он једини спаситељ чини па Му приступамо са љубављу и са праштањем према другима.
Храбро ка Христу да нас Он избави, да нас Он извуче, да нам да вечни живот, да нас спасе. Немојмо да робујемо јер онда дозвољавамо, ако се правдамо том нашом сталном недостојношћу, онда ми у ствари сведочимо да смо ми заправо робови греха а не да смо синови светлости. Христос је дошао да нас избави од греха и знајте браћо и сестре, свакако да треба са свешћу приступати Светој Чаши и са савешћу и са страхом али и да је човек заиста одговоран када се причешћује јесте истина. Одговоран је и када се не причешћује. Неће нас Бог питати само зашто смо се причестили а били смо греши или били смо недостојни. Питаће нас пре зашто нисмо опростили а причестили смо се, јер то је оно што Господ не дозвољава.
Такође питаће нас зашто се нисмо причестили. Нисмо ми мирне савести, није ту Бог кад се нама ћефне. Он је долазио у конкретан час, у конкретно време силази између нас. То је ова Литургија. Значи то је свака недеља. Сваке недеље Господ је Туману у 9:00 часова. Господ силази овде. Али какву ми то логику имамо? Тамо ћу ја, за месец дана, да се причестим. Па ми смо тиме окренули Христу леђа који је дошао међу нас. Боље ми да кажемо – у реду, нек смо грешни, нек смо никакви, да се поверимо Његовој љубави и да опростимо другима и да данас кренемо да исправљамо свој живот и да обећамо Господу да ћемо бити бољи и да приступимо, тако да задобијемо спасење.
Као што Црква пева: Данас је дан спасења!
Или, као што кажу Свети оци да је најгори онај демон који говори „Остави то за сутра“. Немој да остављамо за сутра, него почнимо данас. Окренимо се, Христос је ту међу нама. Он је дошао да нас спасе, Он је наш пријатељ и Он улази у историју да избави човека, а веома је кључан тај наш моменат слободног одабирања хода ка Њему.
Зато храбро ка Христу! Да дочекамо празник Васкрсења и да нам Господ опрости све грехове, и да наследимо вечно Царство.
