Јеванђеље које смо чули и догађаји који су се збили на данашњи дан који празнујемо и кога се богослужбено сећамо, јесу најдраматичнији догађаји у историји рода људскога, у историји спасења. Иако тек следује страшни Велики Петак кад је људски род дозволио себи да Творца свог и Спаситеља разапне и осуди, и тек предстоји славно Васкрсење и победа над смрћу и центар наше вере, ипак, на Велики четвртак, Господ је сабрао своје ученике и дао смисао тим догађајима, који тек треба да се остваре. Пројавио нам је шта је Његов циљ и шта је Његова сврха и шта Он жели: Он жели нас. Он, Господ Љубави, сабрао је своје љубљене ученике и приредили су једну вечеру. Он је принео жртву Богу, уздигао Богу Оцу своме, уздигао хлеб и вино, и благословио их. У ствари, у једној смиреној атмосфери заједнице и љубави, Он пројављује пред својим ученицима да Он слободно, својом вољом, жртвује себе, даје, дозвољава да буде жртва, приноси сам себе, пре него што ће Га разапети безбожници и распети на крст, Он је већ сам себе принео на жртвеник љубави и оставља нам као залог, да тај хлеб и то вино, вазда приносимо Богу Оцу да би они, силом Духа Светога, били преображени у сâмо тело и крв Господњу. То јест, даје нам аманет да настављамо да се окупљамо у име Господње и да ломимо хлеб у Његов спомен и да је то гарант Његовог присуства међу нама, да је Он ту реално међу нама, да је Он тај који нас неће оставити. Господ наш Исус Христос у све векове, ту је са нама до свршетка века у Тајни Свете Литургије. Али, оставио нам је и то да знамо: дакле, пре него што је све то учинио, Он је узео и опрао ноге ученицима својим, нашта су се неки од њих, као што је Петар, саблазнили. Како да сад Он, Господ његов и Учитељ његов, пере њему ноге? Он, који је већи од њега да пере њему ноге, који је обичан Његов слуга. Међутим, Господ каже : Ако ја као Господ и Учитељ опрах вама ноге, и ви сте дужни једни другима да то радите. То јест, присуство Божије у овоме свету и међу нама, пројављује се кроз међусобну љубав: ако будемо имали љубави као што је Господ према нама, тада смо Његови ученици. Тада ће свет познати да смо Његови и тада, као што је и Он рекао: „Када се двоје или троје сакупе у моје Име, ту сам и Ја међу вама“.
Тако је и на овој Литургији, као и на свакој Литургији где смо се ми скупили у Име Божије, у љубави, праштајући једни другима – живи Господ је заиста са нама. И као што се та, драматична Тајна спасења рода људског одиграла у тој ноћи, мирној и тихој, у једној затвореној просторији и интимној атмосфери међу Учитељем и ученицима Његовим, тако знајте браћо и сестре, наш живот је испуњен и великим радостима и тугама, и нас, сваког човека, чека његова голгота. Сви ми морамо да прођемо свој крст, и на крају, напослетку нас све чека тај сусрет са смрћу који је сам Господ прошао.
Али знајте да се судбина наша, вечна судбина, решава управо исто тако у смиреним ситуацијама, у ситуацијама када ми своју слободу пројављујемо као љубав према ближњима и као љубав према Богу и када се опредељујемо за Живога Господа. То је управо ово садашње и свакидашње сабирање на Светим Литургијама, када ми, без неке велике помпе, без некаквих чудесних и фасцинантних дешавања, пројављујемо да желимо да будемо Господњи ученици, да следујемо Њему и да као такви, примамо Тело и Крв. Причешћујемо се Њиме и у себе примамо залог спасења, залог вечнога живота. То да увек знамо, јер је наша слобода увек то место и поље борбе, ништа друго. Смрт ће нестати, болести ће нестати, овај свет и век ће променити обличје како је Господ то најавио, али оно што Господ Свемогући не може да учини, то је да не може наше срце, ако ми не желимо, да промени. То јест, не може нас натерати да Га волимо. Љубав једино јесте љубав, када из слободе долази.
Зато Господ од нас очекује, без обзира што смо ми грешни јер падамо у животу, устајемо, боримо се, да у овим тренуцима ипак знамо, шта је оно што нас чини хришћанима и шта се од нас очекује. Треба да искористимо ту нашу слободу да се смирено окренемо ка Господу и да будемо као они, који су, као што су то вековима наши свети преци чинили, да се сабирамо на Литургијама, опраштамо једни другима, да се причешћујемо самим Живим Господом, верујући у Његово васкрсење и верујући у коначну Његову победу над смрћу.
