Господ нем је кроз причу приказао на један сликовит начин како ће изгледати Царство Божије. Међутим то је, не само слика Царства Божијег него то је, пре свега, слика Литургије. То је један догађај литургијски који нам је Господ препричао јеванђелском причом, а Литургија у ствари јесте икона и слика будућег Царства Божијег.

Цар који сазива свадбу своме сину јесте наш Отац небески, Бог Отац, а његов син није нико други до Господ наш, Исус Христос. Господ се венчава са Црквом својом, дакле са Црквом као сабрањем верних, како светих људи Божијих, тако и свих нас који се надамо и верујемо у Васкрсење и у Спасење. Свадба Христа и Цркве јесте за остваривање заједнице Господа Бога са својом творевином, са својим анђелима, са својим људима, са читавом творевином и спасењем читавог света и обитавање целокупне творевине у радости те свадбе – у весељу и радости присуства те заједнице са Господом, са Светом Тројицом.

Та слика и та икона, понавља се сваке недеље на овим Светим Службама. На Литургијама. И оно што је јако битно јесте да схватимо колико су за нас значајне и битне Литургије. Јер као што видимо из ове приче, на основу тога Господ ће нама судити, мерити, да ли смо Његови или нисмо. Да ли смо желели да будемо са Њим или не. Јер каже се овде, у овом Јеванђељу: ”Изашавши, слуге на раскршћа сабраше све које нађоше, и зле и добре”.

Не мери Господ колико смо ми зли или добри, наравно ми треба да се трудимо да своје грехе умањујемо и умножавамо своје врлине, свакако то је и наша дужност хришћанска, али зло нико сам није могао да победи. Спасење и тајна спасења је управо у спознаји да без Господа не можемо ништа! Зато, Господ нам неће толико судити што нисмо били безгрешни, већ ће нам судити за грехе које смо спознали, а за које се нисмо кајали. Јер Господ прима свакога; и највећег грешника прима ако се искрено, од срца, свесан свога греха, покаје, и ако зажели спасење од Господа. Господ ће га спасити.

Чак и да смо врлински људи, да смо испуњени сваком врлином, сваким добром, ако се гордимо због тога, ако не видимо у свему томе да нам је Господ извор сваке доброте и сваке врлине, већ мислимо да смо ми ти и да смо задужили Бога тиме да Он буде милостив сада према нама, тада се тешко варамо. Ово је уједно и једна поука за припрему за Свето Причешће које у суштини и јесте учешће у Свадби Господњој, за трпезом Господњом.

Суштина припреме поред оног што радимо, оног формалног дела који је представљен кроз пост, молитву, уздржавање од разних грехова и творењу сваке врлине, поента јесте да схватимо своју недостојност и да управо зажелимо Господа као Спаситеља, да наше срце чезне за њим, и да схватимо да без Њега не можемо ништа и да се из дубине душе обратимо Господу нашем и кажемо: ”Спаситељу, Ти си наша једина нада, Ти нам требаш, Ти си извор бесмрћа, Ти си опроштај грехова, Ти си наша нада у Вечни живот, у будуће радости и смисао нашег постојања”.

Када тако приступамо Њему, у смирењу, свесни својих грехова, Господ нас никада неће одбацити. Ако ли дођемо међутим са свешћу како смо ми испунили сав закон, постили смо колико су нам рекли, нисмо убили, нисмо украли (ми смо сад свеци Божији), ако приступимо тако надмено, пре ће нас Господ као такве одбацити него као смирене, покајане грешнике.

Зато имајмо на уму колико је Литургија битна и колико је учешће у Светим тајнама и у Причешћу битно и животно за нас. На тај начин ми иказујемо своју веру, да верујемо у Васкрслог Христа, да желимо да се нађемо у тој заједници, у том скупу званица примљених на свадбу Царевог Сина, то јест, да будемо учесници Царства Божијег, да будемо окупљени заједно око Христа са свима Светима. Знајмо да је то, иако сада представљено «кроз огледало», како каже ап. Павле – кроз маглу, откривена нам је тајна будућег века кроз тајанствене догађаје, кроз Свету Литургију која је у суштини тајна.

Ми не видимо пуноћу и не видимо Силу која се дешава сваке недеље на овим Литургијама јер овде је присутна читава Света Тројица и овде се причешћујемо самим Господом, Христом нашим, Господом и нашим Царем. Али то је од нас скривено да би пројавили своју слободу, да би пројавили своју искрену жељу, да ми заиста желимо Господа, јер Господ није Тај који се намеће! Стога, имајмо у виду, и знајмо да ова окупљања и службе на које долазимо и учешће на Светим тајнама су од толике важности, да ће од тога зависити наш вечни статус и кроз то ће нас Господ препознати као своје ученике.

Зато немојте да се оправдавамо као што овде имамо пример. Да после не испадне „одоше у поља своја, неки у трговине своје...”, ми ћемо разна оправдања смислити. Господ нам је дао све, можемо да издвојимо бар тих два-три сата у недељи, да принесемо све своје муке и проблеме и радости и наше пријатеље и све што имамо Господу, на Светим службама, молећи да Господ пошаље Духа Свога Светога на нас, да нас све осветли, да освети све наше међусобне односе и односе према целоме свету, да Господ испосредује, да буде тај који ће осветити нас и све око нас.

Да све то принесемо Господу, а да Господ нама опет ниспошаље благодат Пресветога Свога Духа и да нас удостоји причешћа у заједници са Господом нашим Исусом Христом.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име