Чули смо Јеванђељску причу коју је Господ испричао својим ученицима и која указује на свакога од нас. Дакле, она није била намењена одређеној групацији људи, већ у себи подразумева истину за свакога човека. А то је, да смо сви ми, да тако кажем, много Богу дужни. Исувише, да бисмо имали права да осуђујемо и да замерамо нешто једни другима.
То је темељна истина наше вере. То је почетак спасења, које је, са једне стране како кажу Свети оци – самоукоревање и самоосуђивање, а са друге стране, ја мислим да онај који није способан да опрости и онај који је огрезао у страст осуђивања, тај није ни почео да живи хришћански.
Истина је да је предање наше Православне Цркве огромно, али то нам не даје за право да селективно узимамо појединачне ствари из нашег предања и да једне практикујемо, а друге не. Поготову када се ради о неким темељним стварима. Ко не зида на овоме темељу, узалуд зида, зграда ће се срушити. Узалуд нам пост, узалуд нам молитва, узалуд нам одласци у цркву.
Све нам је узалуд ако нисмо усвојили тај начин постојања који нам је Христос открио, а то је да праштамо једни другима. Отуда су и Свети оци, као што је рецимо Силуан Атонски, имали смелости да кажу да онај који не љуби свога непријатеља, није познао Бога. То делује нама сада јако тешко и просто невероватно. Али, то јесте тако. Све остало имају и друге религије – и подвиг и морал и етику, нека правила понашања у оваквој или у онаквој мери. Али оно што је особито хришћански, то је оно што је Христос собом нама посведочио и онако како се Он нама открио.
Он се нама открио као Бог љубави, као Бог милости, као Бог праштања, као Бог који се распиње и страда других ради. Само Његово појављивање, долазак међу нас, јесте снисхођење, јесте гест опроштаја, јесте акт Његовог милосрђа према нама, јер Он будући Бог безгрешан, силази међу грешне људе, прихвата сву патњу нашега живота, постаје један од нас, на крају окушава најтежу и најмучнију могућу смрт на крсту. Нас ради.
Тако да, онај човек који у себи нема снаге да опрости и онај који је обузет осуђивањем, заиста се поставља питање колико је заправо упознао Христа. И то је јако битно да схватимо јер од тога нам зависи спасење. Од тога почиње и у томе се и завршава хришћанска пракса и хришћански подвиг. Почиње у томе да ако смо пуни мржње и осуде према другима, онда нам је све узалудно, а лако ми себи нађемо оправдање, типа: „у реду али ја постим, али ја се молим, али ја чиним добра дела..“, не треба осуђивати, па онда стално себе правдати тим „АЛИ“, које увек следи.
Теологија треба да служи изграђивању Цркве али понекад ми теологију злоупотребимо, и тај наш логички апарат и наше размишљање да бисмо оправдли нека своја злодела. А човек, по речима старца Пајсија Светогорца, све може оправдати ако хоће. Наћи ћемо ми логичко оправдавање за све. Оно што је категорично је Јеванђелска порука: Не осуђујте никада и никога.
Бог једини зна шта је у човеку, шта је у његовом срцу, зато не постоји АЛИ, не постоји оно „У реду, али овај га претера!”; једноставно нема тога. Наше је да праштамо, наше је да тражимо и ловимо сопствене грешке а као што ова Јеванђељска прича говори, наше личне грешке су толико велике да оно што ми приметимо на другоме, то је ситница. То, колико је дуговао слуга овога цара, кад би се то превело на садашњи систем новчаних вредности у односу на то, колико је његов тај други слуга дуговао, то је као када би неко некоме, у данашње време, опростио милионе, а овај јурио овог другог човека за 100 динара.
Таква је дакле ова прича, пошто се говори о неком систему вредности који нама данас није познат, о талантима и о неким динарима, али када бисмо превели на данашњи систем вредности испало би да један слуга је дуговао овоме милионе или милијарде или ко зна колико и није могао то да врати (долазимо до поенте да је тај дуг заправо немогуће вратити), а овај други дуг од тих „100 динара“ је могуће вратити, то може да се искупи и требало је само мало да га сачека. Али опет кажем, то се односи на све нас. Свако од нас има довољно материјала у себи да се бори и да се по основи тога занима.
То је и данас тако, што можемо приметити по присуству лицемерја и једног различитог односа према Цркви. Иако сви ми ту долазимо тражећи спасење, не гледамо сви подједнако, исто, на ствари. Поставља се питање шта ми тражимо? Шта ми тражимо у Цркви и како ми доживљавамо Цркву? Као лађу спасења, као бању која нас лечи, као опроштај грехова, као признање своје слабости и тражење силе Божије у нашој немоћи где је Христос тај који нас спашава, да смо ту ми, који немамо шта да принесемо осим нашег покајања и осим праштања другима, јер шта ми можемо друго и учинити? Сем да слободно дајемо труд свој Богу и да се надамо Његовој милости. И смело да приступамо и Светом причешћу, не зато што смо достојни, него управо зато што нисмо достојни и тражимо Бога да нас Он удостоји, тражимо да нас Он спасе.
А имамо и други приступ: да је Црква једно елитно друштво, да смо сви ми у ствари много добри, да смо сви ми идеални, паметни, да смо ту зато што смо бољи од других. Свакако да ћемо говорити да „сви смо ми грешни“. То сада свако изговора. Данас се људи тако представљају, дођу у манастир, пружи руку за благослов, ја га питам како се зове, а он каже – много грешни слуга тај и тај, најгрешнијји тај и тај… Па ако си најгрешнији, ко ти даје право да осуђујеш?
То ми кажемо тако, користимо се тим вокабуларом православним и тим неким исказима, али то је толико далеко од реалности. Ми у ствари из такве једне перспективе, управо себе стављамо за судије и не сведочимо да смо најгрешнији и да смо дошли за покајање. Стварамо око себе такво једно окружење, такву једну заједницу, где у ствари ловимо грешке једни другима и показујемо тиме да смо ми „бољи од других“.
Тако ће на пример брат који дође у Цркву и ако је грешан или ако је пао, он ће или да побегне од нас (јер смо ми студије страшне), или ће да се фолира. Најчешће се дешава да се фолира. Данас је срамота признати грех у Цркви, данас је срамота признати слабост, него је управо поента да смо дошли овде да покажемо колико смо добри, колико смо паметни, колико смо јаки, колико ми можемо нешто. У реду, заузећемо ми побожан став, нешто ћемо се мало као исповедити и тако даље.
У подвижничким списима Светих отаца имамо занимљиве примере о овом предмету. Казаћу вам један драстичан пример који се налази у књизи од Светог Јована Лествичника, чувеној подвижничкој књизи “Лествица”.
Прича иде овако: један брат долази у манастир, хоће да постане калуђер и исповеда се код Игумана. Износи страшне грехе своје које не бих овде набрајао, али страшне грехе, саблажњиве, сваке врсте. Дакле и моралне и блудне и убиства и врачања, све живо могуће. И Игуман му тражи да то исповеди пред свом братијом, наглас. И он је имао храбрости да то уради. Он признаје своју слабост пред свима, прихвата срамоту, прихвата тај крст, износи све пред братијом и истог дана он бива замонашен. Сва братија је узвикнула „Достојан! Аксиос!“ и Игуман га је примио тог дана да се замонаши.
То је хришћански дух!
Да знамо то, много је битно, на томе се гради наше спасење. Нећемо ми задужити Бога тиме што смо ми ето много велики, постимо среду и петак или све постове и сад ми ту мало нешто читамо, нешто знамо. Далеко смо ми од тога. Наравно, то треба да радимо, то треба да чинимо, то је наш слободни дар Богу.
Али трудимо се, ово је најсигурнији пут спасења, како Свети оци кажу. Ако не можемо да се изборимо са својим страстима, ако не можемо да победимо наше зле склоности, онда барем оно што слободно можемо да принесемо то је опраштање. Свако може да опрости.
Можда неко не може да пости, имате такав организам, тешко му је, бори се са тиме. Можда се неко лако распаљује разним страстима, можда је неко обузет некаквим проблемима, можда неко има нека психичка ограничења итд. Тешко је човеку да превазиђе ову нашу палу природу али оно што можемо да урадимо то је да увек можемо да опростимо.
То само зависи од тога хоћу ли или нећу. Е то је наш пут, то је пут спасења и тако можемо Христа познати и тако ћемо и добити смелост да му приступамо, да тражимо од Њега опроштај.
Не треба се плашити Бога. Треба имати храброст и признати своју слабост али и признати свемоћ Божију, прихватити Његово милосрђе које нам се слободно нуди, приступити Му, тражити од Њега спасење најпре и управо у овој Света Литургији. У овој заједници која је пуна нас грешника, не нас праведника, него пуна је нас грешника.
Али зато што смо грешни, зато приступамо Христу, зато се причешћујемо, зато тражимо спасење.
То да знамо колико је битно, то да не избегавамо. Није то нешто узгред. То је темељна одлика нас, хришћана: да праштамо, да не осуђујемо и да испитујемо наша сагршења а не туђа.
