Свето причешће велики је дар Божији нама људима, јер то што се нама даје, за предуслов има чињеницу да је Христос, нас ради страдао на крсту. Да се пре свега оваплотио, да је постао човек и да је све подредио (цео свој живот земаљски који је трајао 33 године), да је све своје дао, то јест да је самог себе дао, дозволивши да буде распет на крсту. Сам себе предавши на жртву, ради нашега спасења.
Та чињеница и тај гест љубави Божије који је толико волео, заволео сваког од нас, сваког од икад рођених и пожелео да нас спасе, да нам да живот вечни, да нас избави од ропства смрти, греха и ђавола. Он је све дао, дао је свој живот нас ради и као што знамо, васкрсао је да би кроз Њега и ми могли да стекнемо васкрсење. Тај моменат и та чињеница да је Он постао човек, оставши Бог и да је страдао нас ради, да је васкрсао нас ради, сада после 2000 година нама даје могућност да се ми причешћујемо и сједињујемо са Њим, као што каже апостол Павле.
То што нам је послао Духа Светога који се излива на сваку службу коју служимо, силази међу нас Дух Свети и чини овде Христа међу нама невидљиво присутним у све дане у које ми приносимо хлеб и вино, Он их претвара у Тело и Крв Његову. Ми када се причешћујемо, ми улазимо у заједницу за самим Господом, сједињујемо се са Њим и ми постајемо једно тело, постајемо један нов организам. Организам који се рађа за живот вечни.
Једно тело, једна породица, заједница, како год симболично да то назовемо али то је Христос. Први члан новога човечанства које неће више робовати греху смрти нити било чему. Ми, кроз Њега, улазећи у заједницу са Њим кроз Свето причешће, постајемо чланови Царства Божијег. То нам Он говори да знамо колико је велики дар и колико је велика тајна Светог причешћа. Није то само „ваља се, не ваља“, да себи кажемо: ”оставили су нам то у нашој традицији, па ето можда ће нам помоћи у животу”. Није то никакав еликсир, са друге стране, није то никаква магија нити неки чаробни напитак, што ће нам мало ублажити тегобу овог нашег свакодневног живота.
Причешће је израз наше воље и слободе избора да верујемо у Христа. Да је Он наш Бог, да је Он васкрсли наш Спаситељ и да желимо да нам опрости грехе. Да желимо вечни живот, да верујемо у Његово васкрсење, да верујем у Њега и да желимо заједницу са Њим. Ми кроз причешће то исповедамо и кроз причешће се заиста и сједињујемо са самим Господом.
А пре него што ми заволесмо Њега, заволе Он нас. Он воли сваког од нас и Он је тај ПРВИ који нас призива на Свету тајну причешћа и Он је тај који неизрециво жели да се сједини са сваким од нас и да сваког од нас спасе. Али зато, причешће је и велика тајна. Оно подразумева да ми своје животе усмеримо према Христу. Дакле, да МИ тражимо тог Бога. Неће Он бити присутан у нашим животима насилно. Ми треба читавим нашим бићем, нашим животом да се окрећемо ка Богу, да тражимо Њега.
Кад погрешимо, људи смо, слаби смо, падамо, али да знамо да Њему грешимо, да смо свесни тога и да Њему устајемо. Да се одмах обраћамо Христу, да се Њему кајемо и да желимо да Он буде присутан у нашем животу. Чинимо га присутним и кад год то чинимо, творимо заповести Његове које нам је Он оставио Њега ради. Када опраштамо једни другима, када делимо милостињу, када чинимо добро једни другима, када препознамо у лику другог човека Христа и кад се трудимо да кроз љубав према другом човеку остваримо љубав према Богу, тад чинимо Христа заиста присутним у нашем животу.
Тада је Свето причешће које примамо заиста круна нашег целокупног живота.
А ми… боримо се, трудимо се, желимо… али опет на крају опет долазимо у Цркву, и кажемо – Господе ти нам дај снаге, Ти нам опрости, Ти усели се у нас, очисти нас од сваког греха, прљавштине, од сваког зла и дај нам снаге да победимо наше слабости, наше грехе. Христос прима сваког од нас, јер је Он извор сваког милосрђа и дубина Божјег милосрђа неиспитива је за људски разум.
Зато не треба да сумњамо никад у милост и милосрђе Божије али исто тако када се спремамо за Свето причешће, треба да знамо да ништа НАС не може удостојити тог дара Божијег. То што ми мислимо да ако испостимо недељу дана да смо ми сад достојни и да смо сад ми на неки начин задужили Бога. Ми смо сад као велики, прилазимо ту, безгрешни не знам ни ја. Ми смо дужни да постимо али ми тиме не можемо Бога задобити.
Шта смо ми учинили толико битно и толико значајно у животу да се Господ страда за нас?
Шта смо учинили за било кога, да неко страда за нас, а камо ли Бог који је страдао за нас?
Нисмо! Бог је то из љубави, слободно нама даровао. Исто тако слобода нам се дарује и у Светог причешћу. Наше је да се трудимо, да из љубави слободно прихватимо Његове заповести. Његов пут којим нас Он усмерава и да будемо свесни ДА НИСМО ДОСТОЈНИ, него да је све то израз милости и љубави Божије. И као такви да приступамо! Не да будемо горди и да мислимо да смо нешто урадили, да смо нешто постигли, тиме што смо се придржавали одређеног система понашања. Треба пре свега да схватимо колико је то велика Тајна. То што примамо Господа у себе.
Каже један светитељ, Свети Симеон Нови Богослов – ”После причешћа ја се плашим сам себе зато што се Бог уселио у мене, јер ја сам кроз кроз то обожен”.
То значи да причешће подразумева један нов начин живота. Кад излађемо из ове Цркве, трудимо се да променимо наше греховне навике! Колико ћемо успети, колико имамо снаге, Бог зна. Ми смо сви људи некако слаби али морамо да се трудимо. Да је наша воља и наш смисао, да знамо куда идемо, где је наш пут и где нам је спасење. То је веома битно. Иначе џаба нам ако ми само дођемо, испостимо недељу дана, мислимо сад смо одрадили нешто ту и причестимо се и… ником ништа.
Причешће јесте један од најзначајнијих момената у нашем животу зато што примамо Бога који је створио Небо и земљу, Творца, Створитеља, Извора сваког добра у чијим рукама је живот и смрт и све, то јест, живот је извор живота! Њега примамо у себе и тога морамо да будемо свесни колика је заправо то Тајна. То је исто једна врста припреме за причешће. Да размишљамо о томе шта ми примамо, Кога примамо у себе, колики дар добијамо од Бога, а то нам се даје напослетку да бисмо стекли вечни живот. Да би нас Господ васкрсао, да бисмо победили смрт. Зато је то толико битно. Да не схватимо то олако: причестимо се и ником ништа.
То је јако битно али не треба ни да се удаљавамо од Светог причешћа. Јер као што треба да приступамо са страхом и трепетом, тако исто треба да будемо свесни да се сваке недеље служи служба и сваке недеље је Господ ту присутан и сваке недеље нас Он зове. Ми не приступамо зато што смо немарни, зато што нам није толико Христос потребан у нашим свакодневним животима. Издвојимо један период у току године када се ”потрудимо” да будемо исправни, да мало постимо, да то и то не радимо и причестимо се. А остале дане живота заборавимо и на Бога и на Христа и на причешће и на све.
Треба да знамо да ћемо и за то да дамо одговор: зашто смо ми толико слаби да не можемо да испунимо неки минимум, да постимо, оно што нам је Црква заповедила, да долазимо једном у недељу дана у Цркву, да се трудимо да не чинимо грех, да приступамо са свешћу у покајању, да приступамо Христу и да желимо Њега.
Не тражи се од нас толико много али опет нама је и то тешко. Али за то ћемо, кажем, дати одговор!
Ми често нашу немарност правдамо тиме што се изговорамо да смо недостојни или говоримо како се не ваља често причешћивати, довољно је четири пута годишње или једном годишње или тако. То заправо није истина!
То није истина него што смо ми лењи да творимо закон Божији. Лењи смо да будемо истрајни, да држимо континуитет црквеног живота, да редовно живимо Црквеним животом. Да се редовно причешћујемо и испуњавамо редовно оно што Бог и Црква од нас траже.
Али, уместо тога, ми се правдамо са „не ваља се то много”!?! Ал ајде што себе одлучујемо и што не приступамо том избору живота и бесмрћа и свега, него ми често онда пренесемо то наше неко незадовољство на друге и онда почнемо друге да осуђујемо и кажемо „види га онај, како он сме да се причешћује кад је не знам ни ја, овакав или онакав..“
То је погрешно, браћо и сестре!
Ми треба да будемо са страхом и трепетом и са смирењем, да трепти наша душа пред тајном милости и љубави Божије и да се сећамо својих грехова и да тражимо покајање и да тражимо Бога да се смилује на нас јер је Он заиста човекољубив. Да је то заправо та велика Тајна која нам се даје:
Свето причешће на живот, на спасење, на васкрсење!
То што долазимо у Цркву, што се причешћујемо, није то само тек реда ради! Од тога нам зависи вечни живот. Ми то сад не видимо, али у томе је тајна вере. Што Бог неће на силу нама да сиђе и да каже и да нам се појави, него чека наш избор и нашу слободу. Зашто? Зато што не жели да нам наметне ништа, него жели да Га ми волимо. А ако волимо Бога, подразумева се да можемо само слободно да Га волимо. Зато се Он нама не намеће, него чека да ми препознамо Бога скроз ближње. Кроз друге људе, кроз заповести Његове које нам је оставио и да смирено Њему приступамо.
Напокон, не смемо да се усудимо да приступимо Светом причешћу а да нисмо ОПРОСТИЛИ једни другима.
Тај Бог који нама опрашта, који је страдао за нас, који је разапет на крсту за нас. Који је све дао НАС РАДИ, чиме смо ми то заслужили? НИЧИМ!
Како смо онда ми спремни да друге осуђујемо и да другима не праштамо а да приступамо Ономе који је извор сваке милости и извор сваког праштања? О томе треба да размишљамо када се припремамо за Свето причешће.
Нека нам Господ свима опрости. Нека се усели у наша срца. Нека нас све сједини.
А ми нека опростимо једни другима да би нам Господ дао снаге да истрајемо у овом часном посту и да у радости дочекамо Васкрсење Христово. Да се изборимо са нашим греховним страстима и навикама, да будемо бољи и да полако путујемо у броду спасења, који јесте Црква, ка пристаништу вечног Царства Божијег.
Амин, Боже дај.
