У Јеванђељским сведочењењима о животу Господа нашега Исуса Христа, има мноштво примера разноразних чуда које је Он чинио. Чудесних исцељења, истеривања нечистих духова, подизања из мртвих и тако даље. Сва та чуда указују заправо да се заиста ради о Сину Божијем који је дошао да спаси свет како су пророци то и најављивали. У овом Јеванђељу које смо сада чули, такође имамо као пример, два изузетна чуда.

Господ је исцелио крвоточиву жену која је 12 година патила од те болести и никако није могла да се излечи, потрошивши много новаца на лекаре.

Као друго чудо описано је када је Христос подигао из мртвих кћер Јаирову, старешине синагоге.

Међутим овде видимо на изглед два сасвим различита приступа догађају чуда у оба ова случаја. Дакле, у првом случају, код ове крвоточиве жене, Господ је пролазио кроз масу народа и много народа га се дотакло и сви су ту дошли због Њега да га виде, да га дотакну и вероватно је било много ту и болесних, који су тражили исцељење од Њега. Међутим, на чудесан начин ова жена добила је исцељење. На начин што је покушала да се дотакне и дотакла се краја Његове одеће ништа не проговоривши, ништа не питавши. Међутим, Господ стаје и пита: ко Га се дотакао? Он није желео да то чудо остане тајно. Он пред свима позива ту жену да се она јави. Она се јавља и прича пред свима шта се заправо десило.

То нам указује управо ово Јеванђеље и поучава нас и можемо да извучемо некакав закључак како треба да приступамо и шта можемо да научимо из овог примера. А то јесте да Господ управо није оно, што данас неки многи проповедају и рекламирају, није никакав биоенергетичар и некакав извор енергије која сама по себи исцељује.

НЕ, него је Он личносни Бог.

Он је личност и Он жели контакт и жели заједницу са сваким човеком. И Он управо жели контакт са том женом која тражи исељење и сведочи да вера њена, тај њен однос према Господу и та њена снажна вера, да је то оно што је Њега као Бога побудило да Он заиста то исцељење и учини.

Овај догађај управо то показује да није циљ само исцељење по себи, већ управо тај сусрет са Господом и да је то неопходно да и ми када тражимо исцељење и када молимо нешто, просто да не заборавимо да пре свега ми треба да тражимо самога Господа. Да је Он ту први испред нас и да је у Њему пуноћа живота, да је у Њему спасење, да је у Њему радост, да је у Њему испуњење и да је Он Тај који је исцељење. Не само који дарује исцељење. Он је тај Који је исцељење.

Тако и када приступамо Светом причешћу, можемо и то овде упоредити. Не приступамо ми Светом причешћу да примимо некакав еликсир младости који носимо за себе својим домовима и сад ће Бог да нас на тај начин исцели од свега. Причешће је заправо сведочанство наше љубави према Господу. Ми приступамо јер желимо Њега, желимо заједницу са Њим, верујемо у Њега. Верујемо и наравно да ће нам помоћи, да ће бити уз нас у све дане нашег живота, да ће нам даровати васкрсење, али желимо дакле, заједницу са Њим пре свега. И зато се ми причешћујемо увек на Литургији и увек кад се окупимо заједно, зато што тражимо тог личносног Бога.

А како ми можемо видети личносног Бога? Само кроз лик и кроз очи овога нашег брата, поред нас, на тај начин сведочећи, пре свега, нашу веру и љубав према Господу, ми смо дужни да, као што је Он заволео први нас и даровао све што је имао, живот свој људски. Даровао је ради нас, раширио је руке своје на крсту не би ли нас спасао. Тако смо и ми дужни да препознајемо лик Господњи у лику једни других када се окупљамо заједно. И да управо у тој љубави откривамо Господа и тада ћемо добити не само исцељење тела и наших неких душевних проблема, већ ћемо задобити целокупно исцељење, а то је живот вечни и васкрсење.

Са друге стране, видимо пример када је исцелио ћерку тог старешине синагоге, Јаира. Он је тражио да буде сам у просторији са њом. Најпре је увео само родитеље и три ученика. Напослетку је, како чујемо, сам остао са њом и тражио је када ју је подигао из мртвих, тражио је да се о томе не прича. И шта сад то значи: малопре Господ тражи да се чудо пројави, да се открије, да изађе из анонимности оно што се сада скрива.

Треба да знамо да је ЧУДО најава оног коначног чуда, а то је чудо Васкрсења. Чудо вечног живота, чудо сусрета са Живим Богом и силаска Живога Бога међу нас, људе. То је оно што је заправо најчудесније и свако чудо које је Господ учинио док је ходао овим светом као човек, и сва чуда која се у Цркви Његовој догађају, јесу само најава и сведочанство тог коначног чуда. Али ако ми не успемо да превазиђемо овај историјски начин и логику овога века како сада ми на то гледамо, тражећи нешто себично за себе, сада и овде, да би наш живот учинили лепшим и угодијим сада. Ако не препознамо и не осетимо тај призив ка Господу, ка том вечном животу, ка Царству Божијем, онда то чудо нема смисла правог и може нас одвести само на странпутицу. А то је управо оно што Господ не жели да се догоди. Он не жели да се наметне тим импресијама већ жели да Га као Спаситеља слободно препознамо и да Га прихватимо својом љубављу и својим срцем а не да Он нама доказује кроз чуда да је Он Тај и да ми морамо да верујемо у Њега. Зато Он и не жели да прави од тога, као у овом другом случају, некакав спектакл, већ заправо провоцира нашу слободу да ми из љубави прихватимо Њега. Јер Господа можемо само прихватити и видети из љубави.

Нека је Слава Господу Који све чини нас ради. Који је страдао нас ради. Који жели да дам да живот вечни. Многи од вас овде дођу, траже исцељења и хвала Богу, исцељења се добијају, али да знамо пре свега, када приступамо овим светитељима да имамо веру као ова крвоточива жена. Да заиста, од срца се обратитимо тим светитељима и да схватимо да су они личности.

Да се помолимо њима, да мало прочитамо о њиховим животима, да их упознамо и да их посетимо као пријатеље наше. А они ће онда, као пријатељи Господњи, посредовати за нас. Исто тако да знамо да је у мноштву масе само та крвоточива жена добила исцељење. Не значи по аутоматизму да ће свако од нас добити исцељење.

Али Господ је наш пријатељ, Он је ту за нас и неће нас оставити. Коначна победа је Његова, у Његовим рукама је живот, у Његовим рукама је исцељење и у Његовим рукама је избављење – Он је ИСЦЕЉЕЊЕ!

Немојмо да сумњамо. Имамо пред собом светитеље због којих су се многи исцељивали. Који су се молили за друге а никад се нису молили за себе, па им је Бог даровао дар пророштва, дар да подижу мртве као Господ, дар да проричу будућност и тако даље. Да имамо ту снажну веру, да знамо да никад Господ нас неће оставити. Увек је уз нас, ближи нам је од самог ваздуха, воли нас више од највећих наших пријатеља. Он нам је заправо истински и највећи пријатељ и разуме сваку нашу муку.

Тако да стварно, од те храбрости, снаге и вере, понесемо крст нашег живота. И да имамо слободу према Господу: да Га тражимо и да Га иштемо најпре у Литургији, где је Он и кроз своје апостоле посведочио да се Он ту налази међу нама кад се саберемо око Њега, да је ту и да га слободом својом препознамо. Да не чекамо да нам се некаква чуда и спектакли десе у животу, већ да будемо ми ти, који ће смирено, у дубини свога срца осетити позив Божији и доћи на Литургију. Прићи да се причестимо и тако да дамо одговор позиву Божијем. Одговорити Му слободом нашом да желимо заједницу са Њим, претходно опростивши једни другима.

То је оно што је најбитније – да у љубави, признавши своја сагрешења, тражимо нашег Господа, Спаситеља Исуса Христа који је нада, васкрсење, истина, пут и живот.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име