Тешко је описати значај и дубину и суштину данашњег празника који славимо – Видовдан. То је за наш народ – поновљени Велики петак али и Васкрс јер садржи жртву али садржи и васкрсење, како каже једна хришћанска стара мисао: „Крв мученика – семе нових хришћана“.
Тако да жртва Светог кнеза Лазара и Светих војника нам је даровала управо то, да ми сада имамо Светога Кнеза као заступника, као светитеља, као сведока васкрсења са својим нетрулежним моштима које се налазе у манастиру Раваница.
И то је велика снага за сва нова поколења. Тај темељ и тај корен који је поставио Свети кнез Лазар, вековима траје. Дао нам је снаге да се очувамо и да издржимо сво мучење, тортуру, искушења која су се надвијала над нашим народом. То је било пре свега турско освајање.
Тако да у нашем животу, битна је једна битка – суштинска битка. Много битака буде које су мање важне, где ми падамо, устајемо, боримо се, али једна, чак не могу да кажем ни битка, јер је та битка већ добијена. Христос је победио. Пре је то једна одлука, раскрсница у нашем животу, главна раскрсница, када се ми опредељујемо за Царство Божије, оно што је Свети кнез Лазар учинио. Зато и ми помињемо његове речи које су и у песмама испеване „Царство земаљско је за малена а Небеско увек и довека“.
То је најбитније! Да ми осетимо тај призив Царства Божијег. Оног што је Христос нама даровао, оног на шта нас позива. Да схватимо да истински живот тек предстоји. Овде га ми окушавамо и он је овде сада присутан. Али, његова пуноћа тек треба да дође и ми учествујемо сада и радујемо се томе и благодаримо Господу за победу коју је извојевао за нас. Што нас је избавио од смрти, што нам нуди обожење и што нас очекује оно што је заиста човеку потребно.
Човек није само једна живуљка. Човек у себи има најдубљу чежњу да буде бог, да буде обожен. То је зато што смо ми слободна бића и Господ то нама нуди. Он је постао један од нас, да заједничари са нама, да бисмо и ми могли да заједничаримо са Њим у Његовом Божанству.
И то је оно што нас очекује. И то је оно чему треба да се радујемо. То је оно чему треба да живимо. То је она снага и темељ у нама. Која год искушења и страдања да нас спопадну, буде нама тешко, мучимо се, боримо се, поклекнемо, али у дубини нашега срца треба да знамо да је победа већ добијена: Господ је победио, смрт ће нестати, васкрсење ће доћи. Наше је да одаберемо ту праву страну. Да одабаремо Царство Божије.
Не треба ми да пренебрегнемо овај живот наш овде, већ треба да га засолимо том сољу Царства Божијег. Да га орадостимо, да га оплеменимо, да га облагодатимо, да га принесемо Богу. А то чинимо на тај начин што смо пре свега благодарни. А благодарење јесте пре свега за нас Православне хришћане, Света Литургија. Да се окупљамо на овакве празнике и да благодаримо Богу за све што нам је даровао. Што нам је дао живот, што нам је дао пријатеље, што нам је да читав овај свет, што нам је дао Себе и што ће нам дати живот вечни. Што имамо прилику и што је Он човекољубац и што Он зна сваку нашу муку, зна сваки наш проблем, зна свако наше искушење и без обзира на све то што зна све наше грехе и нашу злоћу, ал без обзира на све то, воли нас и нуди нам избављење и нуди нам вечни живот. То је свест са којом ми треба да дођемо у Цркву и да кажемо:
„Господе опрости ми, знам да сам недостојан и знам да нисам достојан твоје славе и милости и љубави, али приступам ти као истинском човекољупцу, као пријатељу, уједно праштајући свима другима, желем да се коначно изборим са својим грехом очекујући васкрсење, када ће нестати и греха смрти и патње.“
Ове речи треба да нас радују, треба да уливају наду нама. Када чујемо “васкрсење“, када погледамо икону Христову, када се сетимо Господа, треба да знамо да је то реалност. Чак и ако је за нас сада реалнији овај свет сада, ал он пролази. Смрт, све нас очекује, пре или касније. И то питање је каква смрт? Моги се и муче, болести разне нас спопадају, неки страдају… Смрт је тешка.
И где је истина у овоме веку и у овоме животу, када је једина истина овога нашег живота да ћемо умрети. Све остало може и не мора да буде. Какав је онда овај наш истински живот и зашто се тако грчевито држимо за неке своје себичне циљеве, спремни да омрзнемо другога, да заавидимо другоме, да мрзимо, да не учинимо све од себе и да помогнемо другоме кад можемо, само да бисмо себе сачували у својој себичности? Да заборавимо на Бога јурећи за неким нашим благостањем, за неким „благом“, за неким богатством, сигурношћу, за ко зна чим, а све је то несигурно.
Понављам, не треба ми да се одрекнемо овога живота али у нашем срцу мора да изаберемо и да знамо да кад дође кључни моменат, да је наше Царство Божије. Ово сада и ово овде, није наше царство. Наше је оно чему се надамо, чему се радујемо, за шта живимо и у шта верујемо. И то је управо учинио Свети кнез Лазар. То су чинили такође и многи други наши преци.
Нису ти мученици светитељи били без греха, то знајте. И они су имали своје падове и искушења. Али кад је дошао коначни одговор, коначно питање, они су се ставили на страну Царства Божијег. Тако и ми да знамо да је то наш циљ и са том вером да излазимо из цркве и са том вером да улазимо у цркву и да знамо, то је једино што нам је битно. Без обзира колико смо снажни и способни да издржимо на том путу, треба да знамо – ми смо рођени и створени и призвани и позвани за Царство Божије и за Вечни живот. И то је истина и Господ је рекао „Заиста, заиста вам кажем, смрт је побеђена, доћи ће живот, доћи ће Царство Божије“. Ако некоме треба да верујемо, верујмо речима Господњим.
Ипак, не може то да падне тек тако с неба на нас. Потребно је и ми да изаберемо и ми да своју слободу остваримо на тај начин. Оно што се очекује од нас хришћана, најмање што се подразумева, јесте да са том свешћу долазимо на Свете Литургије и да се причешћујемо. То је наш одговор и то је наше „ДА“ на овај позив Божији и учешће у трпези Господњој у заједници са самим Господом.
То је ”ДА” које је наш великомученик кнез Лазар рекао са свим осталим српским витезовима пре славног Косовског боја!
