Када је Јован Крститељ крстио Господа Исуса Христа на реци Јордану, како сведоче Јеванђелисти, отворише се Небеса и Бог Дух Свети у виду голуба сишао је на Њега и чуо се глас Бога Оца који говори „Ово је Син мој љубљени“.
На тај се начин Света Тројица јавља нашем људском роду и пројављује се и то је сведочанство нашега Тројичнога Бога. Господ Исус Христос је објавитељ нама, људима, Бога Оца; Дух Свети посредује и помаже Му. Све што је Господ чинио у своме животу, чинио је силом Духа Светог али чинио је у име и по вољи Бога Оца.
И када се Бог Отац јавио и када је посведочио за Исуса Христа да је Он Син Његов љубљени, Он је тада посведочио и признао читав људски род, и позвао читав људски род на усиновљење кроз свога Сина Исуса Христа, превечног Бога, превечног Сина Божијег, који у вечности, у љубави обитава у заједници са Оцем и Духом Светим.
Он се јавио нама Својим рођењем пре 2000 година, као што знамо, од Дјеве Марије и постао један од нас, истовремено остајући Бог. И сада ми, кроз Њега, сједињујући се са Њим, улазећи у заједницу са Господом, постајемо једно тело са Њим, постајемо један нови народ и постајемо и ми кроз Њега, синови Божији. Зато Христос и каже својим ученицима – Ја сам чокот а ви лоза; ако се неко на мене не накалеми, неће имати живота у себи.
Имамо и многе друге слике Цркве као, када нас учи Св. Апостол Павле, па каже – Глава цркве јесте Христос а ми смо тело, ми смо удови. И као што тело не може да живи без главе, тако не можемо ни ми без Христа, и као што глава управља целим телом тако је и нама Христос први и главни, али потребни су телу и остали удови, тако да ми љубав према Богу пројављујемо као заједницу са Богом.
То је слика Цркве и када се саберемо и када се окупимо у име Божије, када примамо светиње Тела и Крви, када се причешћујемо, ми у ствари на тај начин, узимајући од једног хлеба, једне чаше Свето Прићешће, пројављујемо управо ту истину да смо ми једно – једно са Господом Исусом Христом. Ми се сједињујемо са Њим, да би, као један организам Цркве Божије, били усиновљени кроз Христа, јединородног Сина Божијег и били признати за децу Божију. Да би нам греси били опроштени, и да би, као што је Он васкрсао, први међу нама, тако и ми исто, након наше кончине и смрти и ми васкрсли када дође Христос други пут, и са Њим обитавали у Царству Божијем и добили Живот Вечни.
То је укратко суштина наше вере. Дакле, ми се не молимо за неко боље сутра. Да нам буде боље на послу, у породици или да решимо неке тренутне проблеме. Црква ипак и ту помаже, али Црква је ту пре свега да споји превечног Бога и нас људе. Зато је јако битно да долазите у Цркву, не само на празничне дане, да узмете свету водицу или бадњак или јаје, јер све ми приносимо собом Господу Исусу Христу, и воду и читаву природу и једни друге, зато што оно, што не прође кроз Христа, то неће остати у вечности, а Црква јесте управо тај организам који нас узводи ка Вечности и ми зато у Цркву доносимо и воду и вино, и уље и хлеб, то су све симболи читаве ове творевине.
Ми приносимо читаву творевину, али приносимо и једни друге, да бисмо све то у овом светом олтару, када служимо, када свештеник подигне све те дарове и каже „Твоје од твојих Теби приносећи…“ ми приносимо све то кроз Господа Исуса Христа, Богу Оцу, да би кроз Њега све било спасено. Јер ван Христа, нема спасења.
Ми смо као творевина пропадљиви и све што има почетак, има и крај. То ми добро знамо, то је реалност нашег живота. Али Бог обитава у вечности и из вечности долази међу нас, да би нама дао вечност. Наше је да се ми сједињујемо са Њим, да творимо љубав једни са другима, да праштамо зато што је Господ први нама опростио и да желимо заједницу са Њим, заједницу са сваким другим човеком и да то пројављујемо кроз позив Цркве. Односно, да долазимо на свете службе, да се причешћујемо, да се сједињујемо са Господом. То је суштина наше вере, у томе је спасење и кроз то и вода коју освећујемо, кроз Господа Исуса Христа, добија силу. Не добија сама по себи, не добија неким магијским дејством.
Јован Крститељ проповедао је покајање и крштавао је народ у Јордану и они су исповедали своје грехе, али није могао да им опере грехе док није Христос сишао у ту замућену, запрљану воду и Он понео грехе на леђима својим, и на крају бивајући разапет на Крсту, Он се распео за све нас, и све наше грехе на крсту понео да би, васкрсавши, нама омогућио живот вечни.
То да знамо и да у складу са тим долазимо у цркву и да се молимо и да размишљамо о тим истинама ако смо већ православни и да размишљамо о томе где идемо, где је наш пут, шта је наш циљ. Није црква структура ето, тек тако. У Цркви је суштина живота, у Цркви је истина, познање пута и живота. У Цркви је све то, иако се сада то јасно не види. За то је потребна вера да бисмо ми пројавили своју слободу. Неће нас Господ бичем терати нигде, потребно је сам човек да се отргне и да се запита где, шта и куда, и да схвати да без Бога свима нама нема даље перспективе од гробља. А уз Господа добијамо васкрсење.
То је наша вера и запитајмо се то и заблагодаримо Господу на толикоме дару љубави, јер је Он, за нас, много учинио. Учинио је што нико за нас никад не би учинио, нити је учинио, нити ће учинити. Он је за свакога од нас страдао на крсту. То је велика љубав и Господ жели заједницу са нама. Тражи да и ми разбудимо наша срца и да и ми зажелимо заједницу са Господом и да и ми приђемо и Господ ће нас примити без обзира колико смо пали, грешни и слаби. Он ће примити свакога од нас, сваком ће опростити.
Тражи само да и ми опраштамо једни другима. То је суштина наше вере.
