Тема о којој планирамо нешто више да кажемо јесте тема Свете тајне покајања у православној Цркви. Веома широка и комплексна тема. Света тајна покајања јесте нешто што је специфично за нашу Цркву, за живот у Цркви. Када кажемо Света тајна, не мислимо на једну изоловану свештенорадњу у Цркви, већ сматрамо када кажемо Света тајна, заправо говоримо о томе да је као и све Свете тајне Цркве, у овом случају и покајање, укорењено и извире и наравно, враћа се, увире у једну јединствену Свету тајну Цркве, а то је Света тајна Литургије, заједнице Живога Бога са човеком.
Уобичајено када се говори о кајању, та сама реч има један негативан призвук и упућује на некакву грешку, на нешто лоше. Нема у себи ту неку светлост. Углавном везује се за прошлост и за то да смо ми из неке чистоте, са неког правог пута скренули, погрешили и да сад треба да се вратимо на тај прави пут. Мерило томе су закон и правила које нам поставља заједница у којој живимо, затим религија, култура, начин живота, неки наши принципи и сада, када ми одступимо од тих својих мерила, закона, принципа, правила, тада се јавља једна врста комплекса кривице или грижа савести.
Ја вечерас управо желим да вам кажем да грижа савести није један аутентично хришћански доживљај, да ми треба да осуђујемо сами себе за грешку коју смо направили и да (таква је психологија тог осећања) што више себе некако мучимо и кажњавамо, што се више гриземо, надамо се да ћемо на тај начин исправити нашу грешку и да ће нам, што више казнимо себе, с друге стране Бог мање казнити. И у једном таквом систему размишљања и односа према покајању и кајању, ту се уобличава један однос према греху, да је грех дакле промашај заповести, то јест, прекршај заповести и онда је некако дужност хришћанина да изучава те заповести и да у свом животу добро и темељно прати које су све те грешке, који су то погрешни кораци, где је он то преступио заповести, да би то на неки начин исповешћу признао, да би се укорио за то, и да би на неки начин добио опроштај. Везано са тим могу се наћи на интернету, или чак у неким црквеним продавницама, некаква „упуства” за исповест која су, благо речено, проблематична. У њима се могу пронаћи некакви спискови грехова, који имају по хиљаду ставки. Неке од тих ставки су, слободно могу рећи, бесмислене, јер немају тежину (напр: огледао сам се у огледалу, помислио сам то и то, и томе сл.), и заправо из једног таквог односа, рађа се та оптерећеност грехом, оптерећеност бављења грехом, бављења злом, тј. нашом потребом и борбом да у својим најситнијим пројавама, сузбијемо тај грех. И заправо када човек крене једним таквим путем, може врло лако да доспе у једну врсту зачараног круга.
На неки начин сви знамо да смо грешни и чим почне нови дан, како закорачимо у њега, ми смо вероватно већ направили неку грешку и ако се оптерећујемо тиме, тешко да ћемо успети да до крајњих ситница исправимо себе и доведемо себе у неко боље стање, како бисмо постали бољи, исправнији, (а о обожењу да и не говоримо), и у таквом једном систему погледа на ствари, покајање је ништа друго до неко наше лично исправљање, тежења ка неком савршеном испуњавању заповести. И само причешће у Цркви тада долази као круна наших подвига, наше борбе са грехом, нашег подвизавања. Међутим, рецимо конкретно, свети Никодим Агиорит, чувени учитељ подвига, говори да грижа савести заправо уопште није аутентично наш православни осећај и чак говори да је то једна врста притајене гордости, и та грижа савести је оно што ћу сада покушати да објасним. Дакле, ми смо себи задали високе принципе, сматрамо себе врло високо, превише некако ценимо себе. И онда када погрешимо падамо скроз и себи то непрестано пребацујемо, бивајући себи судије на тај начин.
Међутим, покајање није мучење себе. Покајање није враћање у прошлост. Покајање је загледаност у будућност. То је сагледавање свог сопственог живота и из перспективе наше вере у Васкрсење и из перспективе наше наде и из искуства Божијег присуства међу нама и спасења Божијег. Дакле, ми крећемо процес покајања самим нашим крштењем, уласком у заједницу Цркве. Покајање се повезује са крштењем, али покајање није само један процес који се завршава испред двери, испред врата Цркве, испред Литургије. Покајање јесте један аутентични доживљај Цркве, доживљај Литургије, али не као мучење себе у вези онога што смо малопре говорили, него као радост, као обраћање Богу, као испуњење надом, као чврсто поверење у милост Божију чија дубина се не може испитати. Да је Господ Бог толико испуњен љубављу према нама, да нам свако сагрешење опрашта, да нас чека раширених руку у Цркви, да нас чека у причасној чаши, где сабрани сви заједно у нади на Васкрсење и живот вечни, бивамо очишћени његовом пресвететом крвљу у заједници Цркве, и тада је покајање заправо преокрет. Тада то није више кривица због учињеног дела и није преступ правила.
Из овог литургијског контекста и посматрања на ствари, грех је промашај пута, а онда би покајање била спознаја да смо кренули у погрешном правцу, да идемо у смрт, у пропаст, и да смо се изгубили; и у једном моменту ми угледамо знак, путоказ, угледамо светло, видимо Господа испред себе и схватамо у том моменту: „па чекај, ја сам кренуо низбрдо, ја сам погрешио“. И окрећемо се ка живоме Богу, ка заједници Цркве, ка извору опроштаја грехова, благодати и приступамо Господу нашем који једини има моћ и власт да нам опрости грехе. И онда се покајање заправо завршава управо у причасној чаши. Кад погледамо литургијске песме и химне које се певају током Свете Литургије, видећемо много тих израза који говоре о покајању. Али заправо видимо да је Литургија једна радосна песма, да је весела, да је испуњена слављењем Бога. Говори се о покајању, али говори се радосно о покајању зато што нас Господ није одбацио. Ми признајмо да смо грешни. Опет и много пута му се молимо да нас, иако смо пали, подигне, да нас прими. Нико од везаних телесним похотама није достојан да приђе, да се приближи, али милосрђе Божије нас ипак прихвата. Молимо Га да нам грехе наше из незнања учињене опрости, да нас удостоји светих Божанских тајни и да нам спере грехове, да нас уврсти у своје изабрано стадо и да наследимо вечан живот и васкрсење мртвих. Из овог видимо да је покајање заправо велики дар који нам је Господ дао, да покајање није враћање у прошлост, мучење себе, кидање због неког промашаја, него је то преображај, преокрет, спознаја правог пута, окретање ка Господу. Врхунац тога је у тој причасној чаши, где се, спознавши своју ништавност, уздамо заправо у јединог спаситеља, Господа нашега. Али обзиром на ту љубав Божију, као што свакодневно изговарамо у молитви Оче наш, ми смо дужни да сада то искуство, тај радосни осећај, то присуство Духа Светога међу нама које осетимо у тој црквеној атмосфери, тај начин живота, ми смо дужни да сада опростимо другима и да преобразимо наш живот на тај начин. Заправо, тада борба наша у свакодневном хришћанском животу почиње да се састоји у томе да, још више и стално изнова, проналазимо у нашем животу Христа, да га актуализујемо, да га тражимо, да се одушевљавамо Њиме, да се трудимо, да га заволимо и, што више Христос улази у наш живот, тама полако сама излази. То је један сасвим супротан пут и правац у духовној борби од тога да ми сад кренемо од ситних детаља шта смо све данас погрешили.
Оставимо те грехе са стране, окренемо се ка живоме Богу који нас чека у литургијској заједници, и какав год грех да смо направили, колико год да смо потиштени, да нам је лоше, Господ нам дарује могућност и чека нас, и нема тог греха који Он не опрашта. Чека нас и даје могућност истог момента да ми васпоставимо себе, да се обрадујемо, да осетимо наду, да осетимо Господа који нас чека, и Његову љубав, и праштајући другима, признајући свој грех и прихватајући га, да приступимо и припаднемо милосрђу Божијем, које се даје путем Свете тајне причешћа, која управо и јесте тај Једини Бог. Дакле ми приступамо Светом причешћу, не зато што смо савршени или зато што смо предходно себе очистили од сваког греха, што смо довели себе у некакво непорочно стање, већ управо зато што смо грешни. О томе и сам Господ каже да не треба лекар здравима него болеснима. То не значи да ми не треба да се боримо против греха али то значи да је ипак ослобођење и спасење и опраштање у Божијим рукама, а да ми, као грешни покајници, треба да учинимо све од себе да исправимо свој живот али са надом у Господа. И тада покајање постаје један саборни догађај. Не индивидуалан, као нешто само моје, као нека моја лична борба у смислу: ја сам сада у својој соби, нешто сам погрешио, мучим себе што сам то погрешио, нећу више никада, итд. То је само један процес, једна тачка у том процесу. Међутим, пуноћа покајања остварује се у саборном догађају, враћању оној заједници, заједници Цркве која ће опстати, која ће победити смрт, која ће се показати као истинити начин постојања, која је исцељујућа, која нас васпоставља у оно стање како нас Бог види, како нас Бог жели, које нас ослобађа окова смрти, греха, пропадљивости. То је један саборан догађај у којем учествујемо сви заједно и зато је увек Црква, када је некако вршила то рангирање грехова, издвајала те неке личне грехе појединца (који их чини према самом себи) и стављала их на неки нижи ступањ у односу на грехе који разарају заједницу Цркве. То да знамо, дакле, када је у питању исповест, не треба ни наше пастире оце много мучити и малтретирати, набрајајући им свакакве ситнице и некакве безвезне грехе за које се ми (да будемо поштени и реални) нити кајемо, нити можемо да водимо толико рачуна о свим тим стварима, свим тим ситницама, већ се треба усмерити на оно суштинско, а то је управо и питање: шта је то што нас суштински одваја од Христа? Да ли смо некога увредили, да ли смо некога повредили?
Црква је у почетку историје, у својој раној фази (што је заправо један аутентичан доживљај), грехе који су проузроковали епитимију, одлучивање од причешћа, сматрала само оне малобројне грехе који су се односили на убиство, на прељубу, на одрицање од вере, на кварење заједнице. Стање овога века, што се тиче нас хришћања, јесте стање покајања, стање где смо ми грешни, где признајемо своју грешност, али ми смо, иако смо овде и сада, ми ти, који овде и сада предокушавамо ту истину будућег надолазећег Царства Божијег и учествујемо у њему благодаћу Духа Светога, и зато је покајање процес који траје док се смрт не заврши, јер докле год смо у овоме веку, ми смо ти којима је потребан Господ, којима је потребно покајање, који се надају и који очекују. А спасење и коначно ослобођење од греха није у томе да ми сада достигнемо неко савршенство и да будемо идеални у испуњавању заповести, већ управо у томе што Христос Васкрсли у тајни свога другога доласка, долази међу нас, васпоставља природу, ослобађа нас од смрти, ослобађа нас од бола, патње, и сабира око себе Цркву своју којој је Он глава, а у којој ми, сједињени љубављу, свезани благодаћу Духа Светога, кроз Христа бивамо принети Богу Оцу кроз кога све почиње. Док се тај догађај будући, коме се надамо, не оствари, ми смо ти који се кају, али кају се тако што се радују, благодарећи Богу на Његовој љубави, на Његовој милости, Који је нас недостојне и грешне и никакве, удостојио толике љубави да је живот свој дао за нас и да нам опрашта сваки грех. Зато је покајање увек актуелно, увек нова могућност, увек прилика и не треба чекати на покајање. Треба се сваки дан кајати, али кајати се са радошћу, а кад клонемо, управо идемо у Цркву, идемо на Литургију да се освежимо, да се ослободимо, да се облагодатимо а не да чекамо не знам ни ја шта, да сад морамо да будемо „савршени” да би закуцали код Господа.
КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА
