– Да ли је обавеза хришћана да подстичу на покајање и како то чинити?
Ако се ово питање односи на то да ли би требало да ми подстичемо друге на покајање, одговр је ДА. Ми смо ти који треба да подстичу на покајање друге, али важно је да знамо на који начин то треба чинити. Никако не на тај начин да придикујемо другима, да им будемо некакве судије, критизери. То је данас јасно и такав начин просто „не пије воду”, нарочито код младих људи. Ако их притиснемо много, ако их критикујемо, ако их подучавамо постављајући себе изнад њих, то код њих (мада и код човека генерално) буди неку врсту отпора и бунта, заправо тешко је некога убедити на тај начин. Данас су људи изгубили културу општења, ретко је видети два човека која имају супротна мишљења и која на здрав начин размењују мишљења и разговарају. Углавном људи се држе својих ставова чврсто и не одступају од њих и само имагинарно разговарају али, заправо, не слушају другог човека. Треба подстицати друге на покајање али само личним примером. То је вазда био најблаготворнији начин да у неком пробудимо тај пут, тај жар, ту искру вере. Да у нама види ту нашу љубав, да види наше покајање, да види тај наш одност према стварности који неће моћи да види у неким световним иснституцијама, у овом обичном друштву. А то се углавном односи на ту хришћанску љубав, чија је карактеристика праштање. Овај свет тражи правду а ми нудимо милост и нудимо праштање и проповедамо љубав према непријатељу, и ако смо кадри то да сведочимо, то је нешто што може оставити утисак на човека и такође, тим питањем саветовао бих, да се доста молимо за ту особу коју желимо да потстакнемо на покајање. Tреба да се молимо јер ако не капне кап благодати на срце тог човека, тешко да га ми, колико год да су нам јаки аргументи, можемо убедити и променити. Треба да се молимо за њега да Бог буде тај који ће канути кап благодати и отворити његово срце и размекшати га да спозна где греши. Са друге стране, када нам се неко обрати са поверењем и са љубављу, тада га треба упутити, и врло благим речима и одмереношћу дати савет шта треба да чини, куд да се дева и како да се поправља.
– Да ли је грех причешће без исповести?
Тема питања исповести у православној традицији је једна широка тема. Заправо данас имамо то да под исповешћу сводимо неколико различитих духовних и црквених пракси. Сматрам да није пред свако причешће обавезна исповест. Поготово ако се то сведе на некакву форму да „то тако треба”. Лично, као свештенослужитељ имао сам прилике да виђам људе који су тако научени, да морају обавезно да се исповеде да би могли да се причесте, напр: причестио се прошле недеље и сад хоће поново да се причести и мора да се опет исповеди (неко му је рекао да се то тако ради), и сад он исповеда некакве грехе за које нити се каје, нити су они суштински да би нас спречили или одвојили од причасне чаше. Свакако се треба исповедати онда када имамо реалну потребу за тим, када имамо нешто озбиљно на савести, када се нађемо у неком тешком разлазу са својом вером и са Богом, што смо малопре помињали.
Постоје и ти неки греси који собом носе неку врсту могућности епитимије, у случају да се бавимо злочином, ако убијамо људе, и ту свештеник не може да дозволи некоме да се причешћује итд. Али, најважније за нас је (позваћу се сада на речи патријарха Павла блаженопочившег, он је то једноставним речима објаснио) да: „Кад је пост постите, кад згрешите, тад се кајте и исповедајте, а када је Литургија, тада се причешћујете“.
Дакле, мислим да не треба стриктно везивати исповест за причешћивање јер се онда од Свете тајне исповести прави једна формалност која нема тежину, нема дубину. И дакле, кад се исповедамо треба бити конкретан, не треба пуно околишати и наводити некакве околности јер кад год се говори о околностима, тада отварамо простор у оправдавању самих себе. У нашој православној традицији су јасно дефинисани неки греси, знамо десет Божјих заповести, имамо ту некакву поделу на седам врлина, седам страсти, али и сам човек препознаје у свом животу оно суштински што га одваја од Христа и требало би то јасно препознати и када се исповедамо, то као такво треба јасно изрећи пред свештеником. Нисам присталица да се праве некакви километарски спискови и набраја све и свашта а у суштини ради се о нечему што носи свакодневница: „дал сам се огледао у огледалу, да ли сам нервозан док вожим ауто на Славији”, итд. То су браћо и сестре небитне ствари а има их на тим списковима исповести. Значи, треба се базирати на оно што је суштински и треба ићи у том правцу, да ако смо на пример увредили некога, битније је да се томе, кога смо увредили, да се њему на неки начин исповедимо, да му затражимо опроштај, да се измиримо са њим. Џаба нам да ми сад износимо то пред свештеника као грех ако нисмо спремни да том човеку, којег смо увредили, кажемо опрости, да га поново загрлимо и да му покажемо љубав и жељу да будемо заједно са њим. Сасвим друго је нешто кад се говори о духовним разговорима. То није исто што и исповест која је, као једна свештена радња, када смо просто „дужни” да искажемо пред свештеником свој грех јер он представља једну стварну сметњу нама за причешће и озбиљан терет на нашој савести. Тада ми признајемо нашу кривицу и стављамо себе и свој живот пред суд Цркце, свештеника, епископа, кајемо се за то, да ли добијамо за то епитимију или не добијамо, то зависи од тога каква је пракса те конкретне цркве. Потом се чита разрешна молитва, која не опрашта као таква грех, него се разрешна молитва заправо односи на то да нам је сада дозвољено да се причестимо, да је та сметња коју смо имали превазиђена, а да је та епитимија као лек испоштована и да је препрека превазиђена, и да нас сада Црква поново прима у заједницу тела и крви, да добијамо опроштај. Нешто сасвим друго је када ми имамо неку дилему, муку, питање, па седимо и разговарамо са духовником. То не мора да буде искључиво свештеник, можда да поразговарамо са неким старијим братом који је дуже у Цркви и у којег имамо поверење и према њему љубав, или са неким монашким лицем, свештеним лицем, али то се све односи на духовне разговоре, они доста потпомажу, али то није та свештено-дејствена исповест, већ је то једно заједничко ношење бремена, помоћ једих другима, саветовања. То је јако битно.
Имамо и трећу варијанту коју смо такође сврстали у ту неку врсту исповести, и она се може наћи у подвижничкој литератури која је савременом човеку, данас, итекако доступна, где читамо о монасима – великим подвижницима, који су се свакодневно исповедали свом духовнику, у виду исповедања помисли. То није исто и то не можемо свести под покајање. Покајање је један целокупан живот сваког хришћанина, а ово је само једна подвижничка пракса која не треба да се односи на људе који живе у свету (мислим на то исповедање помисли). То се односи на људе који су се посветили једном начину живота где је то једно корисно средство да они препознају те неке своје страсти у самом корену, да их искусан духовник са дуговременском праксом може лако препознати и у корену их сасећи. Ово свакодневно исповедање помисли није чак ни у манастирима свакидашње и уопштено. Оно је можда карактеристично у неким изузетно подвижничким заједницама, где постоји та пракса, и то није нешто што ми морамо сада да примењујемо јер читамо те књиге па јуримо нашег свештеника или тражимо неког монаха да му свакодневно исповедамо наше помисли. То је хришћанину који живи у свету беспотребно и само одузимање времена.
– Да ли треба исповедати поновљене грехе јер нас и даље гризу?
Мислим да би требало. Треба сигурно, али сада се опет враћам на то да ако су то неке ситнице које нас суштински не одвајају од Христа, не треба свог свештеника за то вући за рукав. Међутим ако је реч о нечему што нас стално прогања и гризе, као што је питањем постављено, што да не. Просто дата нам је у Цркви та благодат, то средствод а олакшамо своју савест, иако то није превасходно улога и сврха исповести, то психолошко олакшање савести али и то значи (остоје духовници, свештеници, који имају дар тешења). Значи, олакшамо с једне стране савест. С друге стране, ту своју срамоту, своју голотињу, ми на неки начин откривамо пред другим, то је један врхунски гест поверења и љубави. То да баш оно што нас гризе, чега се стидимо, што нас мучи, ми откривамо пред другим, скидамо маску, постајемо рањиви, то јест допуштамо да други буде нама судија, и да улазимо у ризик да ли ће нас осудити или неће, то је гест врхунске љубави и поверења, и то је и доста исцелитељно и доста тај сам гест помаже и мотивише човека да се бори са том својом страшћу. Свети Софроније Сахаров, новоканонизовани светитељ, он у том исповедању тих грехова за које нас је срамота, он то тумачи на један теолошки начин и каже „да је то учествовање у крсту Христовом”, јер по њему Христос јесте понео нас, иако безгрешан понео је срамоту крсне смрти, где је проказан за највећег грешника, где је убијен на свиреп начин, испљуван, понижен итд. Е сада ми, који смо грешни, учествујемо у том ношењу крста Христовог на тај начин што ми те грехе које смо заиста згрешили, ми ту своју срамоту и голотињу, ми њу откривамо, ми излазимо са њом пред свештеникa и на тај начин учествујемо у ношењу крста Христовог, учествујемо у том страдању Христовом, да бисмо заједничарили са њим и у Васкрсењу.
Дакле, све то је исцелитељно, али треба у свему томе имати неку меру, а не вући свештеника сваки час за рукав да му исповедамо неке ситнице, него ако заиста имамо неки проблем и ако то заиста узнемирава нашу савест, и ако сматрамо да нам је потребна благодатна помоћ да се тога решимо, треба се исповедити, али треба се и причешћивати јер треба да знамо да нисмо ми увек кадри да сами победимо наше грехе и страсти. Треба нам Сила Божија, треба нам благодатна помоћ и зато као грешни, признајући своју слабост, савијамо главу и предајемо се милосрђу Божијем, а Он, примивши је у себе, даје нам Силу којом можемо да победимо и да уништимо тај грех и страст у нама.
