Прича коју је Господ испричао јесте о домаћину који је направио весеље и сазвао званице. Међутим, многи од званих нашли су изговор, неко се, кажу, женио, неко имао посао у њиви, неко био са стоком и нико није дошао на то весеље. Сличну причу је Господ причао о Свадби царевог сина, где исто тако домаћин позива на свадбу и на трпезу и многи се не одазвају и онда он шаље своје слуге да прикупе по улицама кога нађу, просто да би напунио весеље, да би испунио своју вечеру и своју свадбу и тако.
Ова прича није ништа друго него управо прича о Светој Литургији коју служимо сваке недеље јер је симбол Свете Литургије и Светог Причешћа управо заједница која јесте Црква. Свети оци су исто користили тај симбол преузевши га од Господа; дакле слика, икона, смисао те вечере јесте у суштини Света Литургија. За Свету Литургију и Свето причешће се говори у светоотачкој литератури, то је дакле Трпеза Господња, то је Вечера Господња, то је учешће у Тајни, у Тајној Вечери Господњој итд. Господ позива све нас у Цркву и та гозба, та слава, то учешће у слави Сина Очевог јесте учешће у Светом причешћу. У причешћивању Господом нашим Исусом Христом – долазак на Свету Литургију, учешће у молитви и на крају свега, Причешће. Господ нам је јасно у Светом писму оставио ту поуку, ту реч која недвосмислено значи да ко не једе тела и крви Његове, тај неће имати живота вечнога.
Треба да знамо да морамо да будемо свесни да се припремамо, и да треба да се причешћујемо, јер као што видимо, Господ оне који се нису одазвали, иако их је претходно звао а они нису се одазвали на ту вечеру и који нису дошли да учествују у Тајни Вечере Господње, тј. у Светој Литургији, у Светом причешћу, Он за њих каже да „Неће окусити вечере моје и неће бити са мном”. Дакле, то је толико битно, да је то спасоносно за нас, и Господ ништа друго и веће нам није оставио него да учествујемо у Тајној Вечери Његовој, да се сједињујемо са Њим, да се причешћујемо Њиме. То јединство са Њим сада остварујемо у једној „као слика, као икона” реалности, и причешћујемо се Господом под видом хлеба и вина. А кад дође Царство Божије и кад наступи у Сили и Слави, онда ћемо се причешћивати Господом „лицем к лицу“. Заједничарићемо са њим, бићемо сви окупљени у једној неизрецивој слави, у једној неизрецивој радости учешћа у заједничарењу са Господом и једни са другима.
То је поука и смисао ове приче коју је Господ испричао и овог Јеванђеља. Дакле, треба да знамо да не треба много да оклевамо и да се удаљавамо превише од Чаше Светог Причешћа. Знам ја, сви ми се спремамо и у току поста причестимо се дал’ једанпут, дал’ двапут, неко ређе, неко мало чешће, али треба да знамо, вреди и то! Али, постоји могучност да се причешћујемо и чешће, и да је то идеја да треба чешће да прилазимо Светој Тајни Причешћа, да се чешће припремамо и да се чешће сједињујемо са Господом, јер свака Литургија која се служи сваке недеље и у посту и ван поста, служи се да би се хлеб и вино које смо предложили, претворило Духом Светим у Тело и Крв Господњу и да би се ми тиме причешћивали. Није поента служења Свете Литургије да се свештеник причести сам у Олтару а да народ само посматра. Знам, треба се припремити, то је апсолутно, али немојте да нам то буде оправдање. Да кажемо „нисмо спремни“, па сад нисмо спремни, па опет нисмо спремни… Ко је крив што нисмо спремни? Јел је Бог крив што се нисмо спремили, што нисмо постили, што се нисмо исповедили, што се нисмо молили, што нисмо опростили једни другима, што се нисмо трудили, спремали за Свето Причешће, што не живимо редовно хришћанским животом? Није Бог крив, нити је свештеник крив, него смо криви сами. Немојмо стално да се изговарамо и да кажемо „Нисам ја спреман“, да се задовољавамо тиме што ћемо се пар пута, једно два-три пута причестити у току године. На свакој Литургији, свештеник изађе из олтара са путиром и ђакон каже „Са страхом Божијим, вером приступите“. Дакле, сваке недеље Господ нас призива у жељи да се причестимо. Наравно, да поновим, причешћу не треба приступати тек тако, значи човек мора живети црквеним животом, да поштује правила поста која је Црква заповедила, да се читају молитве јутарње и вечерње, да опраштамо једни другима, да се трудимо да творимо хришћанску љубав коју нам је Господ заповедио. Јер по томе, Господ је рекао, да ћемо се препознати као ученици његови ако имамо љубав међу собом и ако будемо волели једни друге као што је Господ волео нас.
У време настанка хришћанства у првим вековима, док су хришћани још гоњени и када су се сматрали некаквом сектом, цареви римског царства су их немилосрдно мучили и убијали и говорили за њих да су они секташи, да верују у некаквог чудног бога који руши римску државу итд. Али по чему су се то најбоље препознавали, види се управо не по речима хришћана већ управо тих њихових мучитеља, који су говорили да су хришћани и овакви и онакви, да су против римске државе, да су се одрекли својих богова и свега, али погледајте како они воле једни друге. Дакле по томе су се хришћани од вајкада препознавали.
Ова Јеванђелска прича коју Господ говори, јесте показање да, као што ми, када идемо на гозбу или свадбу, не идемо тамо да будемо сами и због себе, тако и када се будемо причешћивали да не мислимо да је то само за нас саме, да чувамо за себе и да не мислимо на другога. Као када дођемо на неко весеље па се ми сви заједно веселимо и радујемо, тако сваки празник и свака недеља јесте једна заједничка радост где ми треба да поделимо међусобно нашу наду и нашу веру и нашу љубав према Господу, и као такве да нас Господ удостоји да се причестимо светим тајнама Његовим, да то буде на отпуштење грехова и на живот вечни.
Размислите о свему, да не будемо млаки у вери. Наравно човек може да буде и ревноснији и мање ревносан и свакако ви долазите у Цркву редовно и трудите се и молите се, али треба да знамо да увек треба да тежимо нечему вишем, да просто не будемо они млаки хришћани који ће се задовољити да испуне неку најминималнију форму и рећи „Ето сада смо завршили са Господом и сада идемо и сада као да смо светитељи!“ Не, него да знамо да увек има више, да треба стално да напредујемо у љубави према Господу и у љубави једни према другима. То не можемо ако игноришемо позив Господњи да долазимо у Цркву и да се трудимо да се исправљамо и причешћујемо, јер човек сам не може да победи страсти, слабости, ђавола, ако му Господ то не дарује, а Господ се нама управо дарује на Светој Литургији на Светом Причешћу и управо ту се излива сила Духа Светога на нас и даје нам снагу и даје нам моћ да победимо искушења. Даје нам благодат и даје нам силу да живимо правим духовним животом, да живимо у заједници са Господом и да залог Његове љубави можемо да пренесемо и другима. Да, када изађемо из светог храма, исто кажу за нас, као што су говорили у првим вековима хришћанства за саме хришћане када су излазили из цркве после свете службе, после причешћа – да су они сијали! Њихова лица су сијала и блистала. И они су, та једна мала заједница, раширили истину Христовог Јеванђеља по целом свету и сви народи су упознали и препознали Христа управо кроз ту једну малу заједницу, са чијих лица је блистала радост и јак осећај заједнице са Господом.
Свештенику је дата таква власт од Господа да разреши од поста. Али ако смо здрави и прави, требало би да се трудимо да испоштујемо правила поста. И не само то, већ да се трудимо, молимо, покушамо да се молимо ујутру и увече, да не легнемо и не устанемо а да се не помолимо Господу. Да опростимо једни другима, да будемо милосрдни, да творимо љубав, да се трудимо у Господу, да се сећамо свагда Имена Господњег, јер Господ је стално са нама, осим ако Га ми заборавимо. Кад год призовемо у своје сећање и своје срце Господа, Он је већ ту, са нама и спреман је да нам помогде, да буде уз нас. Нека установимо један такав начин црквенога живота и када нешто погрешимо, не треба да чекамо месецима или до следећега поста, него чим нешто погрешимо и имамо неки грех за којег сматрамо да нас одваја од Господа, одмах да долазимо у Цркву и тражимо од свог свештеника да нас он исповеди, да добијемо опроштај грехова па да наставимо борбу, а не да одлажемо. Или на пример, недељу дана ћемо да се трудимо, да будемо идеални и после тога ником ништа, завршили смо. Тек догодине опет, а до тада настављамо са нашим животима.
Живот хришћански да би био прави, да би био истинит, мора бити у континуитету. А то вам говорим не да бих вас терао на нешто и силио, већ зато да не пропуштамо пуноћу таквог живота. Колико ми очистимо зделу и чашу нашег срца, толико ћемо примити Господа у себе. Ако вазда будемо тражили нека оправдања због обавеза које имамо (као ови у Јеванђелској причи,) и ако заборављамо на Господа, нећемо ми Њега тиме да оштетимо, штету ћемо сами себи нанети. Размислимо о томе. Велика благодат нам се даје, велики благослов: благослов да будемо вечни, да будемо бесмртни, да будемо свети, да нам се опросте греси, да будемо у заједници са Самим Господом, Творцем, велика је то част, нама хришћанима, да будемо синови Божји.
