Син Божји, Господ наш Исус Христос, дошавши у свет ради спасења људи и поставши један од нас, у Свом земаљском животу врши на земљи Јеванђељску мисију, позивајући сваког од нас људи да обновимо заједницу са Богом, која је раскинута Адамовим избором греха. Тај Адамов избор је актуелизовао смрт у роду људском.
Сада смртан човек, будући изгнан из Раја, сам за себе, и само по себи, не може ништа учинити за своје вечно постојање. Зато Син Божији као Онај који извршава вољу Очеву, силом и благословом и благодатним диханијем Светога Духа, нам проповеда Јеванђеље о Царству Божјем, које ће се открити човечанству када буде дошао последњи Суд и када прође све од овога света.
Тајна Царства Божијег јесте у ствари тајна Јеванђеља. Господ твори многа знамења, многа чудеса. Он васкрсава палога Адама и род његов, избављајући нас из окова греха и смрти. Он најпре долази и бива међу нама ради Царства Божијег које тек треба да дође. Ми који се надамо и очекујемо Царство Божије, управо смо позвани од стране Њега, Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа, да благу вест о Царству које долази, о Сину Божијем који васкрсава, нашега ради спасења и ради тога Царства, пронесемо диљем васељене.
То почиње управо позивом Светих апостола који су били обични и прости људи, да изврше свету мисију ширења Христовог Јеванђеља кроз читав свет.
Они својом слободом, видевши у ствари да је необичан тај човек и да се тајна Божија крије у Њему, са вером полазе на позив који им Он упућује. Они на ту реч остављају све. Рецимо свети апостоли Андреј, Петар, рођена браћа, остављају своје мреже, јер су се бавили рибарењем, и по признању Господњем постају рибари душа. Они, који призивају људе да се обрате ка Јеванђељској проповеди, односно ка ишчекивању Царства Божијег које ће тек доћи.
И то све изгледа лепо и сликовито из овог времена за оно време, када ми историјски посматрамо ствари. Али поставимо питање себи, обзиром да Господ позива сваког православнога хришћанина на место Светих апостола. Поставимо себи питање какви смо и да ли смо ми данас апостоли свету? Пре свега, да ли смо апостоли сами себи и да ли животом својим сведочимо веру о којој говоримо? Да ли вером својом, којом се дичимо, напајамо живот свој? Потом питајмо се да ли апостолски сведочимо ту веру својим животом ближњима око себе, потом непријатељима, напослетку онима који и не знају за Христа?
Ми смо позвани читавом личношћу својом да сведочимо истину Јеванђеља и да наставимо апостолску проповед. Ону проповед, на којој се темељи Црква. Апостоли су храбро, са вером проповедали Јеванђеље. Они су храбро кренули у ту проповед, не знајући још да је у ствари међу њима Син Божији и да је Он Онај који их је окупио. То се њима све откривало тек касније. Они су остајали збуњени све до васкрсења па и о том самом догађају Васкрсења Његовог. Све до силаска Светога Духа на њих, Духа божанскога, Духа истине, они нису били потпуно свесни шта се догађа. А тај Дух Свети, Дух истине, дар усиновљења који дарује кроз Христа нама сам Бог Отац, нама се тај Дух Божански открива и даје при Светом крштењу, при Светом миропомазању.
Ми прихватамо онда свесно и савесно да будемо апостоли и свесно примамо залог апостолства на себе. Тај залог мора да да свој плод као што ће дати и свој одговор када Христос буде дошао Други пут да суди живима и мртвима и да се успостави Царство Божије.
Зато животом својим и делима својим будите апостоли. Храбро проповедајте веру.
Данас је дошло неко време безвезно, у коме је некако бити православни хришћанин или помодарство, или елитизам, или срамота. Нема данас више православних хришћана који су поносни и једноставни зато што су православни хришћани.
Запамтите да Бог од вас не тражи да будете свети као што је рецимо Свети Зосим или Свети апостоли или било који други светац. Бог од вас тражи да будете свети у вашем дару, у вашем призвању, у ономе што ми јесмо. Будите честити и добри људи којима треба Христос; будите честити, добри и поштени људи који без Христа немају свој дар, немају своју будућност. Будите они којима је Христос све у животу. И следујте томе.
Сабирате се на оно сабрање које је Он оставио, на Свету Литургију, јер то сабрање јесте много пута поновљена, много пуда проширена Тајна вечера. Христос до краја света позива ученике своје и броји их у апостоле своје и отвара Тајну вечеру за све. Дарује је управо на Светој Литургији. Примајте од тих Светих дарова јер без Христа смо ми – НИШТА.
Ако ми то схватимо, да је земаљско за малена царство, а Небеско увек и до века – кажу свети људи и наши свети преци, ми треба да покажемо да смо одани синови Јеванђеља и истински чекаоци Царства Божијег. Колико нас Царство Божије у ствари занима не сведочи ништа друго за нас, него сам наш живот, наша дела, оно што ми јесмо. Пренимо се једном, пробудимо се, схватимо да је на нама хришћанима велика одговорност, да поповедамо свету оно што су проповедали апостоли, а то је Христос – Распети и Васкрсли Син Божији.
Апостол Павле данас да је међу нама, у телу и на земљи, он би користио сва могућа средства, е да би било кога придобио за Христа, како је сам то лепо рекао у 1. Кор 9:22! А ми данас Христа нећемо ни за себе, па како ћемо онда да Га предочавамо и препоручујемо другима. Да нама Христос не треба показује и то што нам не треба заједница и што не можемо и нећемо и не желимо да будемо једни са другима.
Један од мерила нашег очекивања Царства Божијега, које посебно истичемо у доба поста јесте – опроштај.
Да ли смо спремни, кадри, да опраштамо једни другима? Декларативно можда, практично тешко, суштински никако. Зато што смо себи довољни. И овде долазимо у Цркву, на Свету Литургију, да одслушамо службу, да се видимо једни с другима, ретко и тешко да учествујемо у њој. Хвала Богу, ових дана вероватно хоћемо, јер се приближио Петровски пост.
Долазимо у Цркву тражићи од Бога да нам реши свакодневне проблеме, тражећи од Бога да живи наш живот, а ми не желимо одговорност у њему. Не видимо да нам је Бог дао оно што нам је најпотребније и најпрече и оно што сами себи никад не бисмо могли дати.
А то је улазница за живот вечни. Да’л ћемо да је прихватимо или нећемо, зависи од нас самих.
Зато знајте и бдите и добри будите, јер сте на месту Светих апостола. Апостола, који су Јеванђељем просветлили цео свет. То је узвишеније од свакога царскога, владарскога достојанства. Најузвишеније је бити проповедник Царства које не пролази. Бити слуга Господара који је вечан. То је Црква. Црква Христова, која ће постојати све до Царства Божијега. И онде, у Царству Божијем биће Црква у пуноти својој, окупљена око Онога који ју је установио – васкрслог Сина Божијег.
У слави Царства Божијег које нам дарује Отац кроз Њега, силом и благодатним дејством Божанскога Духа.
Зато крепко и храбро напред у мисију!
Будите хришћани на улици, и на послу и међу људима. Свуда будимо хришћани! Не само да будемо људи, како је рекао наш, блажене успомене, патријарх Павле, јер то могу и нехришћани. Будимо православни хришћани свуда и свагда, смело и храбро.
Кад падамо – устанимо, кад грешимо – исправљајмо се, али будимо хришћани, актуализујмо Христа! Треба нам Христос, треба нам да бисмо живели вечно.
Свака част онима којима је довољно на земљи све. Ту им је, где им је, ево и гробља, ту је храм. А нама треба нешто узвишеније, треба нам Царство Божије. Да будемо сви тамо молитвама светих људи Божијих.
Будите апостоли и будите православни хришћани, храбро и на сваком месту. Чак и онда кад паднете јер ће вас то подићи. Жеља и свест да желите заједницу са Господом.
