Пре више од 2000 година, у древном Израиљу била је једна честита породица. Муж и жена. Јоаким и Ана. Јоаким је био из рода цара Давида, а Ана је била из рода првосвештеника Арона. То није случајно јер Господ руководи историјом да се то тако збуде. По Старозаветном веровању Јудеја, Месија, Спаситељ света, у себи је требао да садржи и службу цара – што је био Давид, и службу првосвештеника – што је био Арон.
Господ наш Исус Христос јесте истински Цар славе. Не цар овога века и овога света, већ Цар Небескога Царства. И исто тако јесте савршени првосвештеник који је Сам Себе, као Син Божији и као Син човечији, принео на жртву ради спасења рода људскога и свега света.
Ти благочестиви супружници, Јоакм и Ана, беху побожни и честита живота али нису могли да имају деце, били су бездетни, али су веровали у силу Божију и молили су се и у својој старости да им Господ ипак подари дете. Заветовали су се, да ако Господ испуни ту жељу, да ће то дете посветити на службу храму Божијем и на службу Богу.
Господ им је даровао тај дар за који они нису ни били свесни да ће то дете, које ће се од њих родити, потоња Пречиста Дјева Марија, бити мајка Господа и Бога нашега Исуса Христа. Да је то дете нешто најузвишеније под капом небеском. Нешто најдивније и најзначајније што се родило.
Дакле, примера ради, да је та Богородица, с једне стране на тасу, она која је значајнија, већа, узвишенија, лепша, дивнија и ако би све људско било насупрот ње, са друге стране на другом тасу, све што је људски род достигао и све што је постигао и све што смо људским рукама покушали да урадимо, сва добра дела наша не могу да превагну сву ту лепоту, чистоту и узвишеност личности и значај онога што је за нас урадила Пречиста Дјева. Али она је наша, она није насупрот нас: она је заправо тај најдивнији избрушени дијамант рода људскога, којег смо ми принели Богу.
Пошто спасење овога света не зависи само од Бога, јер Бог, није насилник. Он не жели на силу да нас спасе. Он је људима дао слободу и жели да ми из љубави Његово спасење прихватимо. Зато је спасење захтевало целога Бога и целога човека. И у име целога људскога рода, наш најмиомириснији принос и кад, јесте управо Богородица која је постала живи храм оваплоћења и очовечења Сина Божијег.
Ти праведни богородитељи, Јоаким и Ана, добивши у својој старости девојчицу и наденувши јој име Марија, заиста је дадоше на службу у храму, где је она проводила године у молитви, у служењу Богу, у честитости, у изучавању Светог писма. И када се напунише године које је тада, тадашњи закон предвиђао, да она више не може да борави у храму, кад је напунила 15 година дакле, било је потребно да се она заручи за некога супружника.
Међутим, на изненађење тадашњих старешина и свештеника, она је рекла да је она себе заправо заветовала да неће имати мужа и да ће своју девственост до краја сачувати, Бога ради. И мудри свештеници, да испоштују и законе али и да испоштују њен завет, дариваше јој праведнога Јосифа, који је био један старац и који је прихватио њу, да буде њен заштитник, чувар, који ће поштовати њен завет, њену чедност и уједно бити њен покровитељ и заштитник.
Након неког времена, од када је она пошла са Јосифом, док је изучавала Свето писмо и седела у својим одајама (како говоре Свети оци), управо док је читала један одељак код пророка Исаије, који каже да ће дјева зачети и родити сина, и док је размишљала како је то могуће, јави јој се арханђел Гаврило и каже јој и обавештава је да је Бог њој одредио једну посебну улогу, да она зачне и да роди. Обраћа јој се речима благовести да се радује, да је Господ са њом, да је она благословена, међу свим женама.
Међутим, Дјева посумња јер она није знала за мужа, како она може да роди дете онда? И арханђел Гаврило објашњава јој да то што ће се зачети у њеној утроби, да је то од Духа Светога и да ће то дете бити Спаситељ света и да ће се назвати Сином Божијим.
Најзначајније речи изговорене у историји рода човечанског, тада је изговорила Пречиста Дјева Марија:
„Амин, нека ми буде по вољи Твојој, ево слушкиње Твоје“.
Од тог момента укида се клетва и проклетство које су нам у аманет оставили наши прародитељи Адам и Ева, који су одбили да буду послушни Богу и уместо да се Њему поклоне, они су се поклонили сами себи и изабрали самовољу, која је нама, до дана данашњег, као последицу свега тога, установила да смрт буде доминантна и да ми страдамо, да се патимо и да умиремо као и читава творевина, заједно са нама.
Али од тих речи Богородичиних, кад је она прихватила вољу Божју, кад је прихватила на себе да буде слушкиња Божија и да се кроз њу пројави воља Божија, тада почиње само финале Божјег домостроја спасења. Тада наступа спасење.
Зато је данашњи празник уједно и мали Божић и мали Васкрс, јер без прихватања Дјеве на себе да испуни вољу Божију, наш Спаситељ Исус Христос не би могао да се оваплоти, да се роди и да учини све оно што је учинио, како би нас спасао.
А зашто би Богородица одбила такву славу и велику улогу? – неко ће се запитати.
Зато што је знала да прихвативши то, она врло лако може да настрада и да буде убијена и да буде прогнана и да буде осрамоћена и тако даље. Јер, ко би од људи поверовао да то што се налази у њеној утроби јесте од Духа Светога? Ни праведни Јосиф није поверовао у то, и намеравао је да је отпусти јер је мислио да је она учинила грех прељубе. Међутим, јавио му се арханђел Гаврило и њега такође поучио и рекао му да је то Син Божији и да он треба њу да задржи, да је чува, и да буде чувар те Божанске породице.
Иначе, да ју је отпустио, по закону таданашњем који је владао међу Јудејима, она би била каменована и убијена. Али она ипак прихвата на себе ту улогу и жртву и поред свега тога рађа и доноси нам на свет Сина Божијег, Спаситеља.
Данас треба управо због тога да будемо посебно радосни и посебно поносни и у благодатном расположењу. Зато што је данас празник највеће међу нама! Наше мајке, која је учинила у домостроју спасења највише од свих нас; али она је наша и она се не одриче нас, она је наша мајка, и увек се одазива на наше молитве.
Из тих разлога, ако ништа друго, када смо тужни, када смо обремењени грехом, када смо у неком проблему или ако смо у радости, ако смо у добру, у каквом год да смо расположењу дакле, барем да гледамо у икону Мајке Божије. Јер сâм поглед на њен дивни, предивни, чедни и умилни мајчински лик, буди човека на молитву, изазива Богољубље, изазива једно дубоко духовно расположење и позива нас на добро.
Позива нас на благослов Божији. Позива нас на слеђење Воље Божије и преображење човека. Јер Њен, само један поглед на човека, чини да од једног грешника, од страсног човека, зверског човека, постане умилно јагње Божије.
Мајка је Божја увек ту за нас.
