Чули смо у Светом Јеванђељу како је Господ исцелио бесомучнога, истеравши из њега легион нечистих духова, избавио га од муке и од тескобе и несреће у којој се он био нашао. Чули смо и како су нечисти дуси молили Господа да их не баци у бездан, већ да их пусти у крдо свиња. И да Господ тако и дозволи и да то крдо свиња потом јурну у море.
Видимо даље, како се окупио народ тога места да види то чудо које се десило и како се уплашише и уместо да заблагодаре Господу што је човека, који годинама беше мучен тешким мукама, исцелио, да препознају Онога који им је дошао, у њихово место, да их благослови, да их спасе, да их избави, да им донесе мир и радост, они нису хтели да Га приме, јер Он је њима упропастио посао – свиње су јурнуле у море! Он је дошао ту да поремети њихов живот, њихове навике, њихове обичаје! Шта сад њих да буде брига за тог једног мученика који је страдао, њима је било врло угодно у њиховим животима и без Господа. И они Га мољаше „Иди Господе од нас!“
Ово је поука свима нама да се не варамо. И ми у животу много пута на неки начин кажемо Господу „Иди од нас!“ Некада, кад чинимо грех, када препознамо зло које нас је окупирало, кад имамо неку страст, кад имамо неки нечастан интерес којим се бавимо, нама тад не треба Господ јер Његово присуство нас разобличава и открива нашу нечистоту и нашу прљавштину и приморава нас на покајање и на исправку нашег живота. Зато ми у многим ситуацијама или се правимо да Господа нема, или се трудимо да Га заборавимо или му окрећемо леђа. А Господ, Он нас призива љубављу својом, светим позивом својим, призива нас: „Дођите сви, уморни, натоварени, ја ћу вас одморити јер јарам је мој благ и бреме моје лако“. И Господ нас призива смиреним позивом, нашу слободу поштујући, да ми са љубављу препознамо Спаситеља свога и да Му приступимо.
А где нас то Господ призива? Призива нас на сваку Свету Литургију јер сам Господ је ту са нама, заједничари са нама, даје нам Тело своје и Крв своју, даје нам дарове Духа Светога, опрашта нам грехе, истерује нечистоћу и зло из наших срца, припрема нас за Живот Вечни, прашта нам све грехе које смо учинили. И зато, на свакој Светој Литургији чујемо Господње речи изговорене устима свештенослужећега: „Приђите, примите, ово је Тело моје и узмите, ово је Крв моја“. Дакле, Господ нас призива на Свето причешће.
Ова поука и ово Свето Јеванђеље које смо прочитали може нам бити и поука како треба да се односимо и према Светом Причешћу. Много пута, ми свештеници, сусретнемо се са примером верника који верују у Бога, а који некако, не приступају Светом причешћу дуже време, па када их ми питамо па какви сте ви православци када се никада не причешћујете, најчешћи одговор буде „Нисмо достојни!“. Ви тада мислите да када то кажете, да сте оправдали себе са: ”у реду, нисмо се причестили, нисмо се ни спремали… и ником ништа”. А да ли је ником ништа? Не запитамо ли се да смо на тај начин окренули леђа Господу?! Заборављамо коју је Он жртву учинио за нас и да је Он ту, данас, само због нас и да је раширио руке, припремио божанску трпезу за нас, а ми само кажемо – Нисмо спремни! И да ли је то ”ником ништа” или ми сносимо одговорност за то?! Ми се онда тако одаљујемо од Светог причешћа, живимо наше животе, свакодневнице наше, бриге наше бринемо и онда се сетимо једанпут годишње да испостимо недељу дана и тих недељу дана будемо сви као анђели, безгрешни и мислимо како смо сада «достојни». А то што смо осталих 350 и колко дана окренули Богу леђа, и што смо заборавили на Њега и нисмо посећивали службе, нисмо се кајали, нисмо се причешћивали, то ником ништа. Зато браћо и сестре, са свештеном одговорношћу ја вас позивам и призивам да је боље бити стално у Дому Божијем, стално куцати на врата милосрђа Божијег па и ако нисмо баш најспремнији, али не жмуримо пред Господом! Ако смо грешни, признајмо грех наш! Да ли је боље да кад дете нешто згреши, да скрива од родитеља или да призна све свом родитељу? Господ је родитељ наш, милостиви родитељ, и боље да са одговорношћу да приступамо чешће Светом Причешћу и да се трудимо. Наравно, не можемо ми бити апсолутно свети и не можемо ми победити апсолутно зло у нама јер стално човек греши, устаје, пада, бори се. Али онај који има ту праксу да иде често у цркву, да се често причешћује, тај можда не може да победи све грехе у животу, али увек одржава тај жар у срцу своме, увек се сећа, увек се припрема, не дозвољава да заборави Господа, јер савест га увек опомиње: Идуће недеље је Света Служба, хајде мало да видим да постим среду и петак. Да ли сам се огрешио о некога, да ли се неко огрешио о мене, да ли треба затражити опроштај, да ли треба помоћи неком, да ли да се мало помолим ујутро и увече, када устанем или кад легнем или кад кренем на посао, или да учиним било које добро дело…
Ако смо редовно црквени, ако редовно идемо у цркву, наша савест ће увек бити подгрејана и нећемо дозволити да се успава и нећемо дозволити да будемо ти, хладне савести, који заборављају Господа и који окрећу леђа Господу и који на један известан начин кажу: „Господе, ниси нам сад потребан. Има времена, биће, чекамо ми Васкрс догодине, па… тад ћемо можда да постимо недељу дана, тад ћемо да будемо најправославнији на свету, а ове остале дане… имамо ми сад наше бриге.“
Размислимо о свему овоме јер су велики дарови које Господ нама даје, љубав коју Он нама пружа. Чињеница је да нам Господ даје Самога Себе да се сјединимо са Њим и да у тајни Причешћа примимо Живога Бога у себе. Не можемо ми никада да будемо достојни тога браћо и сестре, никада не можемо заслужити такав дар – то је дар небески, то је дар вечнога живота, то је дар који само Бог може да дарује и зато је можда боље, иако смо грешни, иако смо недостојни, да смирено признамо своју грешност и недостојност али да се уздамо у милосрђе Господње и праштајући једни другима, приступимо Живоме Богу. А Господ по милости својој, нека свима нама опрости грехе као што и ми, предходно, опраштамо једни другима, јер то је најбитнији услов; и једино што нас може учинити заиста недостојним јесте ако немамо љубави и ако нећемо да опростимо другима.
