Ми славимо свети спомен на нашега првопастира, првоначалника. Наш камен темељац на коме се Црква, наша Помесна црква, кроз векове зида у једну прелепу Божанску грађевину у коју су уграђени многи светитељи нашега рода. Свакако да је тај камен темељац, наш Свети Сава – најзначајнија и најбитнија за нас личност у историји нашега рода и наше Цркве. Одувек и доувек ће тако и бити. Јер као што, ми хришћани, меримо време пре и после Христа и на основу Његовог чудесног и славног доласка међу нас, божанског оваплоћења, тумачимо читаву историју људскога рода, тако и, само у нашим локалним оквирима, пресек историје нашег народа, сагледавамо кроз Светог Саву. Кроз њега меримо и оне који су били и пре њега, који су на свој начин допринели да до њега дође, а након Светог Саве меримо колико смо верни, колико смо одани завету којег нам је он оставио а који каже:
СВЕ ЗА ХРИСТА, ХРИСТА НИ ЗА ШТА!
Завет Светога Саве јесте да будемо верна чеда Цркве, да кроз Свету Цркву и Света богосужења пројављујемо своју верност Христу Богу, уз држање поста, држање молитве, кроз причешћивање и кроз свако добро дело у име Божије које смо као хришћани дужни да творимо. Свети Сава нас чека и на крају историје, јер он је и пре, и сада, и после.
Пре, као утемељитељ наше Цркве, а сада је на један мистичан начин присутан међу нама, када га славимо. Молитвено је присутан међу нама кад год призовемо његово име и када му се помолимо. Он је брз помоћник, наш заштитник, само што је наша грешка и мана што га често заборављамо и што га не помињемо стално у нашим молитвама. Свети Сава је и на крају историје, када ће изаћи сви народи пред лице Бога Живога и он ће као пастир повести стадо нашега рода и сведочити за све нас пред Христом, а и ми ћемо, заједно са њим, сведочити њега и његово свето дело. Врло је битно да знамо ко је за нас Свети Сава, да га се сећамо, да му се молимо, да обнављамо спомен на њега, да учимо кроз њега и о њему, јер вазда је било и биће «вукова у јагњећој кожи».
Данас се често већ појављују разни некакви, квази научници и историчари, који заборављају на Светог Саву и покушавају да нас врате у неко време када ми нисмо били крштен народ, када смо били пагани. Покушавају да нас убеде како је то било боље и како је то било достојније нашег народа и уче нас како ми имамо некакву, тобоже, плаву крв и да смо ми старији, малта не, и од Адама и од Еве, и да на то све треба да будемо поносни. Свака част свему овоме. Али не смемо да заборавимо да то није наша толико велика вредност, колика је вредност тај избор који је Свети Сава учинио за нас. Тај колосек и тај правац који је он прокрчио за нас, дужни да пратимо као и да увек имамо свест о њему. Тако да, у данашње време многих криза, као и кризе нашег идентитета као једног народа који овде живи вековима, ми морамо да се сетимо ко смо и ко су главни носиоци нашега идентитета и нашега бића. Без Светог Саве, ту апсолутно нема ни нас и без Светога Саве ми смо, као народ, пропали.
И оно на крају најважније: треба увек са љубављу да га се сећамо и да га волимо и на тај начин ћемо га учинити присутним у нашим животима. Са љубављу, као што деца воле Светога Саву, тако и ми одрасли да га стално волимо и са љубављу у своме срцу да га стално призивамо, да са њим на један молитвен и духован начин, разговарамо. Јер није то њему толико потребно колико је он потребан нама.