О монаштву је досад много писано. Стога овај кратак чланак нема за циљ да да неке нове историјске податке који би претендовали да промене већ створену слику о томе. Циљ нам је да само подсетимо на извор и суштину монашког живота, или боље речено, на богословску подлогу оваквог начина живота. Тим пре што су се новије студије о монаштву поприлично удаљиле од онога што представља његов извор. Одакле извире православно монашки начин живота и у чему је његова суштина?

Монашки живот у Цркви је својом садржином пре свега везан за есхатолошку стварност човека и света. Иако његово спољашње изражавање пре подсећа да монаштво извире из историјских збивања, то јест из историјске реалности света, и то из његове реалности после пада, зато што наглашава страдање које је нужна последица греха у једном палом свету, као и подвиг очишћења од греха који укључује и борбу против захтева природе и ослобођење од њих, а кроз то и на неки начин, дефинитивно ослобођење човека од греха и привезаности за пали свет. Ипак извор монаштву треба тражити у будућем Царству Божијем. Јер, у будућем Царству, кога су први хришћани са нестрпљењем очекивали да се оствари поновним доласком Христа у свет, по речима Христовим, „нити ће се женити, нити ће се удавати, већ ће сви бити као анђели Божији“. Дакле, очекујући остварење Царства Божијег на земљи први хришћани су то изражавали кроз монашки начин живота, или тачније, изражавали су то својом незаинтересованошћу за свет и природни начин живота. Уосталом, остварење Царства Божијег на земљи подразумевало је победу над смрћу и вечни живот, а то је управо оно што је природни начин живота потиснуо у други план, будући да он, нако је тежио истом циљу, није могао да оствари овај жељени вечни живот.

Међутим, своју повезаност са Будућим веком, што се тиче апостолског периода, хришћани нису изражавали једино кроз индивидуални, монашки подвиг. То и није пре свега најважнији израз повезаности чланова Цркве са Царством небеским!, мислимо на подвиг као очишћење од греха и страсти и на тај начин задобијање вечног живота. Учешће у Царству небеском хришћани су изражавали, макар у почетку, у апостолско време, тиме што су се сви скупљали на једном месту ради ломљења хлеба, то јест ради чувања успомене на смрт Господа Исуса Христа и очекивање његовог другог доласка посредством Светог Духа како би на тај начин победили смрт. То значи да су први хришћани у Светој Литургији очекивали други долазак Господа Исуса Христа и своје избављење од смрти, што је међутим, посредством и силаском Светога Духа у њој било присутно и пре другог стварног и реалног Христовог доласка и стварне бесмртности света. Међутим, то Његово присуство у историји посредством Духа, као и бесмртност света, било је само икона реалне присутности Христове и бесмртности света која је, по очекивању апостола, требало да се догоди брзо. Због тога је Дух Свети утешитељ, док Христос поново не дође, и Његова се делатност у историји појављује управо Светом Евхаристијом. Зато је Дух Свети у Новом завету називан Духом заједнице, односно евхаристијска заједница је била заједница Светога Духа.

С друге стране, а због очекивања да се Христос поново појави управо у Евхаристијској заједници како би судио свету (Христос је требало да се поново појави у свету али сад као судија и то је управо представљено тако што ће заједно са Њим и Апостоли и Свети судити свету — тј. да ће та Евхаристијска заједница на чијем је челу Христос судити свету), што значи да ће Царство Божије на земљи управо бити Евхаристијска заједница, односно Црква. Ова појава се очекивала у садејству и преко Духа Светога. Јер је Духом Светим остварен, како први Христов долазак у свет, тако и Његово васкрсење из мртвих. Ако овоме додамо и чињеницу да је васкрсење мртвих најављивано као догађај заједнице, то јест свих људи а не појединаца (тако је уосталом најављиван овај догађај и у Старом Завету), и други долазак Господа Исуса Христа и делатност Духа Светога у циљу превазилажења смрти у свету везани су са Евхаристијском заједницом. У овом контексту, Света Литургија је од самог почетка представљала икону будућег Царства небеског. То је значило да је сваки човек, са свим оним што је носио са собом, улазећи у литургијску заједницу улазио у Царство небеско и долазио у сретање другом доласку Господа Исуса Христа. Међутим, Црква ће тек реалним Христовим присуством у овој заједници постати заиста вечно Царство Божије.

Улазак Ауди у Евхаристијско сабрање, за разлику од њиховог учлањења у друга друштва, подразумевао је лични однос човека са Христом а то је значило: апсолутно поштовање Христа као Бога, и потпуна оданост Њему.

У овом контексту сам улазак човека у литургијско сабрање претпостављало је да он остави сваку животну бригу и да промени свој природни начин живота, што се пре свега огледало у окретању ка Христу и Његовом другом доласку у свет. То окретање ка Христу и будућем Царству Свето Писмо Новог Завета је представило кроз опис опредељења Апостола да следују Христа остављајући све, и жене и децу и родитеље и свако своје имање, или тачније речено, кроз подређивање свега што је до тад чинило њихов живот овој заједници са Христом и са будућим Царством Божијим.

Историјске прилике кроз које је Црква пролазила у свом бивствовању (а то су: смрт, жестока гоњења и страдања чланова Цркве) понекад су толико наглашавале греховну реалност света, то јест да свет у злу лежи и да је то и довело до тога да се ослобођење од смрти схвати као последица ослобођења од греха. А ово је резултирало појавом индивидуалног подвижништва, аскетизма којим је спасење престало да буде дар Божији, који ће се као Црква остварити другим доласком Христа у свет, већ је постало продукт људских подвига Vсила, постало је индивидуални догађај. Аскетизам је сада неминовно укључио у остварење спасења, поред ослобођења од греха и ослобођење од материјалног света, или тачније, од историје. Овоме је у многоме помогао неоплатонизам са својим схватањем света и спасења које се огледало у ослобођењу човекове душе од свега што је материјално и њеном поновном враћању у првобитно, чисто духовно стање, као и оригенизам који је највише својих присталица имао управо мећу монасима. Дакле, за монахе оригенист је као и за платонисте, историјској реалности света, која је по себи зла и у злу лежи, била једина алтернатива нематеријални, „духовни“ свет. И то је узроковало да се извор идентитета Цркве, а самим тим и монаштва, тражи у историјској реалности света што ће рећи, у његовом паду и огреховљеном стању, то јест да се њен идентитет види у бежању од света и очишћењу од греха. Овоме треба додати, свакако и то да се о монаштву у последње време од стране протестантских кругова, а што су нажалост прихватили и неки православни теолози, говори као о каснијој појави везаној за гоњење Цркве, или евентуално за 4. век и за установљење посебног чина примања неког у монашки ред који је такође каснијег периода, као и за страдање као његово битно обележје, чиме желе да укажу да монаштво није израз живота прве Цркве, већ да је у оквиру Цркве настало касније и то као супротстављено једном другом начину живога у Цркви. Стога се и данас за монашки живот обавезно везују, с једне стране страдање као његова суштина, а ако страдање долази са стране оно се тада нужно поистовећује са разним методама подвизавања, и с друге за одвајање од јединственог начина живота у Цркви.

Међутим, монаштвом су хришћани, како у почетку тако и касније, изражавали целосно ступање у Цркву, то јест у Евхаристијску заједницу која је извор монаштву, а значило је излазак у освит Недељног дана у сретање Христовом другом доласку који ће донети васкрсење и вечни живот као победу над смрћу, независно од патње и страдања. Тачније речено, уласком у Цркву човек је почињао да живи монашки а тиме је напуштао патњу и страдање и улазио је у „радост свога Господа“. Ово је буквално изражавало Свето Крштење у коме се изласком из смрти (из воде), то јест изласком из природног начина живота улазило у васкрсење, у Свету Евхаристију у којој су, како нови чланови, тако и стари, облачени у светле чисте одежде и која је тако украшена одражавала слику Царства Божијег.

Свакако, овај улазак у Цркву као у будуће Царство небеско није могао да буде остварен без отпора спољњег света, који је својом огреховљеношћу управо затворио у многоме човеков видик ка тој његовој Есхатолошкој реалности која је његова једина истина, и ради које су и он и свет створени из небића. Свет се, овакав какав је, смртан и трулежан, чинио човеку јединим истинитим и тешко је било одвојити се од њега или тачније, поставити га на друге основе постојања тако што би га унео у Цркву где би он престао да буде сам него би постао Божији свет и свет свих чланова црквене заједнице, а самим тим постао би нетрулежан. С друге стране, тешко је било одрећи се својине над светом зато што је он, како се човеку чинило, био једини извор његовог постојања и човек је једино кроз природно рађање и размножавање видео свој опстанак, и то кроз опстанак својих потомака.

Дакле, човеково спасење, то јест ослобођење од смрти било је остварено једино у Евхаристији. А Евхаристија постаје Царство Божије на земљи Христовим другим доласком. Но човеково учествовање у Евхаристији претпостављало је промену његовог старог начина постојања, то јест узимање и подизање крста, то јест страдање. Ово се садржи у догађају ступања човека у Цркву, кога је Црква сачувала до данашњег дана показујући то тајном или чином Крштења, а у њему конкретно радњом окретања новокрштеног са Запада на Исток. Шта је ова радња показивала и изискивала од онога који је хтео да постане чланом Цркве? Одговор на ово питање указује на суштину монашког подвига.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име