Међутим, после овога неко ће се запитати: како може човек слободно и вечно живети будући да је по природи створен, а то значи да је смртан? Бог као Света Тројица је апсолутно слободан, вечан управо због тога што је нестворен и што је начело божанства једна вечна личност, Отац, и од Њега савечни му Син и Дух Свети. Одговор на ово суштинско питање, т ј. проблем вечног постојања човека и света, Црква је нашла у личности Господа Исуса Христа, Богочовека. Господ Исус Христос је, по учењу Цркве, друго лице Свете Тројице, Син Божији који се оваплотио од Марије Дјеве и Духа Светога и постао човек, узевши у своју личност целокупну човечанску природу. Овај догађај је показао да је Бог створио свет и човека са циљем да они буду возглављени у вечној личности Његовог Сина и да као тело његово постоје бесмртно, вечно. И то управо зато што су свет и човек створени из ничега и зато су смртни. Једини начин да створена природа, а самим тим и човек, постоје вечно упркос томе што су смртни по природи јесте да постану тело Сина Божијега.
Дакле, у односу на јеврејско схватање постојања света и човека, хришћанска Црква додаје један радикално нови моменат, да је све створено од Бога у Сину Духом Светим, тј. Бог ствара свет кроз „Реч“ у Духу Светом. То значи да је Бог творац света, у апсолутном значењу ове речи, и да ће свет и човек постојати вечно зато што су возглављени у личности Сина Божијег кога Бог Отац вечно љуби и у чијој личности и познаје свет и све што је створио. Ово можда најбоље тумачи одговор Св. Климента Александријског, сачуван и објашњен у делима Св. Максима Исповедника, на питање Јелина како Хришћани уче да Бог познаје свет: да ли Бог познаје, као што и Јелини кажу, материјални свет као материјални, а духовни као духовни? Одговор је био да Бог нити познаје материјални свет као материјални, нити духовни као духовни, већ Бог познаје свет као своју вољу, зато што је све својом вољом створио кроз реч, А, у Духу Светом . У противном, ако би Бог познавао свет као нешто што он јесте по својој природи, то би значило да Бог познаје свет као смртан, иш то је још важније, Његов однос према свету и човеку не би био однос љубави. Међутим, Бог не познаје своју творевину по природи, као објект, већ у Сину своме као вољену личност, т ј. као оно што ће свет постати у последњем дану, унипостазиран у Христу. Због тога је вечни живот света и човека есхатолошки чин, тј. догађај будућности. Ово би се, можда, могло ближе објаснити на примеру љубави једне личности према другој.
Интересантна је чињеница да човек идентификује природу једне личности и ону која га окружује, са личношћу коју воли. На пример, за младића који воли једну девојку она је најлепша на свету, он при том пренебрегава чак и њене природне недостатке. То значи да младић познаје и види вољену личност не онаквом каква она јесте по својој природи, већ каквом он жели да она буде. Са стварима и са природом која окружује човека случај је исти. И она добија трајну и апсолутну вредност кроз личност и у личности коју волимо. На пример: свакодневно употребљавамо и срећемо многе ствари не примећујући често њихово постојање. Међутим, ако нам једну од тих ствари поклони једно биће које волимо, та ствар не само да сада по стоји за нас (долази на неки начин из небића у биће), већ и лично обележје. А то је зато што постаје део личности коју волимо. Дакле, с обзиром на творевину и њену тежњу за вечним постојањем, творевина би могла вечно постојати и њено постојање би било слободно упркос томе што је створена, ако би слободно постала делом и телом Сина Божијег, телом Христовим. У личности Христовој твар би се обожила и била Син Божији по благодати, тј. постала би Богочовечански организам.
Епископ Игнатије (Мидић): Од слободе као бунта до слободе као бића (1. део)
У том циљу створио је Бог човека као личност, тј. као слободно биће, једино између свега створеног, возглавивши у његовој личности све створено како би свет кроз човека био сједињен са Богом, тј. са Сином Божијим, Логосом, и живео вечно. Дакле, први човек је створен по „слици и прилици Божијој“. То значи да је човек као слика, икона Божија била икона „тајне Христове“ која је нама сада показана у Христу Исусу као предзамишљени циљ Божији о возглављењу творевине у Богу кроз личности сина човечијег, тј. човек је створен свештеником природе да би постао Христос првосвештеник. Истовремено створен је и по подобију Божијем, тј. слободним да би он и свет кроз њега слободно ступили у заједницу са Богом како је то Христом показано и тако подобно Божијем постојању и у Богу, живели вечно. На тај начин би човек постао у заједници са Богом син Божији, а свет би у овој заједници Бога и човека као сада у Христу постао Божији свет, или боље речено у последњи дан би постала читава твар све у свему Христос Бог.
Наравно, ову заједницу је први човек могао и да не прихвати а то се на жалост и десило и у историји људског рода остало познато као првородни грех. Овим је Адам изразио своју неверу у оно што му је Бог обећао, и тиме показао да је слободан, изразивши, међутим, своју слободу као индивидуа, која је самодовољна себи и независна у односу на Бога. Човек је овим поступком себе прогласио богом
обманувши тако и свет што је завршило трагично, смрћу, како по човека тако и по свет.
Бог се, међутим, и поред пада Адамовог није одрекао своје творевине коју је из љубави створио ни из чега и возглавио у човеку као тело његово да кроз човека у заједници са Богом живи вечно. Основао је нову заједницу, Нови завет са творевином, али сада у Јединородном Сину који се родио као човек, нови Адам, која ће бити вечна. Дакле, Исус Христос је нови Адам, што значи да је Син Божији и као човек а не само као Син Божији једини прави посредник између Бога и творевине, у коме је она нашла слободни вечни савез са Богом, т ј. своје вечно постојање. Ово је убрзо и потврђено догађајем васкрсења Христовог из мртвих.
На овај начин, рођењем Сина Божијег као човека, остварен је првобитни план о творевини, кога је први човек одбио, да целокупна твар има заједницу са Богом кроз једног човека и тако живи слободно, вечно.
А сада да погледамо изблиза прво догађај Христовог рођења, у коме је Хришћанство видело спасење света као плод слободне заједнице Бога са човеком, и проверимо оно што смо до сада изнели о слободном и вечном постојању творевине.
У сведочанству о рођењу Господа Исуса Христа које је забележено код јеванђелисте Луке, јасно се разликују два момента: а) Бог нуди човеку и кроз њега својој творевини заједницу која ће бити за њу способна и зато позива Пресвету Марију на слободну сарадњу са Њим, и б) конкретно остварење те заједнице између Бога и творевине је рођење Господа као човека Исуса Христа од Марије Дјеве, посредством Духа Светога, тј. сам Господ Исус Христос, Син Божији, родио се као човек поставши тако Богочовек за спасење света.
А) Из самог начина на који је рођен Исус Христос, Свето писмо, а касније и свети Оци, изводи закључак да је заједница Бога са творевином слободна. То показује, пре свега, посредство Духа Светога јер „где је Дух тамо је слобода“. Међутим, и овде, као и у догађају стварања првог човека Адама, прво је Бог понудио заједницу својој творевини. И то због тога што творевина, зато што је твар, не може прва заволети Бога, т ј. не може прва остварити заједницу са Богом. Ова заједница, међутим, није плод само слободе и љубави Божије, већ је она израз и слободе човека-твари. Пресвета Дјева Марија слободно пристаје на ову заједницу, што показују и њене речи: „ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи Твојој “. (Овде ћемо забележити да Богородица изражава своју слободу као прихватање воље Божије и зато је она спасоносна за свет, за разлику од првих људи који су своју слободу показали тако што су одбили заједницу са Богом.)
Б) Други моменат, такође врло важан за слободно, вечно постојање твари, јесте да заједница Бога са творевином није више нити вербална, кроз реч, нити јуридичка, кроз закон, као што је то био случај у Старом завету. То је онтолошка заједница Бога са светом основана на личности Сина који се посредством Светог Духа родио од Пресвете Богородице као човек. Ово је утолико важно уколико се има на уму да Господ Исус Христос као Син Божији вечно постоји и на тај начин је и свет у Њему онтолошки слободан. Није, дакле, створен у времену као што су то остали људи који се рађају од мужа и жене и самим тим неслободни. Зато је створена природа у личности Исуса Христа као тело његово нашла спасење, пре свега, као своје слободно, вечно постојање, тј. створена природа је у Христу обожена и постоји као тај исти Господ Исус Христос Син Божији.
Ову истину, да је створена природа у Христу постала слободна и обожена, потврдио је целокупни живот Господа Исуса Христа на земљи, а пре свега догађај његовог васкрсења из мртвих. Јер, васкрсење Христово, као победа живота над смрћу, указује на то да је створена природа у личности Господа Исуса Христа ослобођена управо последице њене тварности — неслободе, смрти и постала апсолутно слободна, бесмртна.
Дакле, заједница Бога и створеног света у једној истој личности Сина Божијега, која подразумева: рођење, живот, а пре свега васкрсење Христово из мртвих, је остварење тежње света за слободним, вечним постојањем. У Господу Исусу Христу, новом Адаму, је показано да природа, иако је створена, може слободно, вечно да постоји.
Међутим, овде се поставља једно врло важно питање а то је: шта је са осталим људима који су рођени од мужа и од жене, тј. не предпостоје вечно као Христос, и шта је са њиховим слободним, вечним постојањем?
Интересантан је податак, забележен код јеванђелиста Јована, да је у првим вековима Црква везивала пројаву Исуса Христа као Сина Божијега за његово крштење, тј. за силазак Духа божијег на Христа(11). Исуса Христа као Сина Божијега, дакле, пројављује свету Дух Свети који је на њему. Ово је највероватније утицало и на опис рођења Христовог (који је каснијег порекла), које се десило такође посредством Духа Светога. Отуда је у Цркви одувек крштење, а не физичко рођење, сматрано истинским рођењем. Ово је утолико на чињеница зато што упућује на то да слободно постојање човека и његове тварне природе — његово обожење, остварује Дух Свети кроз заједницу човека са Христом Сином Божијим. Јер, ослобођење тварне природе у Христу од последица њене створености, тј. смрти, није плод природе и њених својстава, већ пресвега, делатности Духа Светога који сједињује човека са Христом. На ову чињеницу јасно указује сам догађај рођења а затим и васкрсења Христовог из мртвих. Господ Исус Христос као човек не васкрсава сам, већ је његово васкрсење, како нам показује Свето писмо, плод делатности Духа Светога Д акл е, догађај силаска Светог Духа на апостоле, после Христовог вазнесења на небо, је од прворазредног значаја за живот света као његово вечно, слободно постојање, зато што се посредством Духа Светога сваки човек поистовећује са Христом крштењем и начином свога постојања, и јавља се као син Божији, као Христос. Међутим, на који начин Дух Свети делује међу људима чинећи их Христом — слободним, бесмртним?
Силазак Светог Духа на Христове ученике догодио се, како је то забележено у Светом писму, када су ови били окупљени у Јерусалиму на ломљењу хлеба. То је била Евхаристија коју су Христови ученици свршавали по угледу на Христа и у знак сећања на његову крсну смрт. Отуда је делатност Духа Светога првенствено поистовећивана са Крштењем као сједињењем са Христом у догађају евхаристијског сабрања, али и начином живота новокрштенога какав је показан у Христу. Јер, читав Христов живот на земљи је био живот Духом Светим. Међутим, ту свакако треба истаћи крстну смрт
Господа Исуса Христа као догађај који показује највећу љубав Христа према Богу и свету, али и васкрсење Христово и други и славни његов долазак што Литургија такође пројављује као доказ Божи ј е вечне заједнице са творевином у Христу. Због тога је делатност Духа Светога, изражена кроз крштење, подразумевала живот новокрштенога на начин Христов, тј. слободан од захтева и закона које намеће створена природа, али и залог васкрсења као дефинитивног ослобођења човека, и његовог вечног постојања.
Међутим, други израз делатности Духа Светога кога смо већ споменули, а који је много важнији и од самог начина живота хришћанина који подразумева имитацију Христовог живота на земљи, је сте сједињење, заједница новокрштеног са Христом. Другим речима, Дух Свети конституише Цркву као слободну заједницу људи и читаве творевине са Богом у Христу и на тај начин обезбеђује вечно, слободно постојање света, јер Бог је благоизволео да у Христу Исусу има заједницу са светом. Новокрштени се рађа Духом за вечни живот и Дух постаје члан једног организма, Цркве, која изражава Царство Божије на земљи Евхаристијом као заједницом свих верних са Христом који је началник те заједнице. То значи да Дух Свет и на овај начин гради слободну заједницу људи са Христом, Евхаристијску заједницу, Цркву која престаје да буде само сећање на Христа и имитација Христовог живота, већ постаје тај исти живи Христос присутан на земљи и после свог вазнесења на небо али сада у „другом облику“, као Црква, заједница многих личности. Један
пример кога смо нашли код Сартра могао би унеколико да оправда горе наведено и да покаже да нечија физичка одсутност није препрека за његово присуство на један, наравно „друкчији“ начин, уколико са њим постоји слободна, љубавна заједница.
Неки човек је договорио са својим пријатељем Петром састанак у 16 часова по подне у једној кафани. Пријатељство између ових људи је било онакво какво постоји између Христа и његових следбеника, тј. слободна, љубавна заједница. Другим речима, између ових људи је постојала узајамна онтолошка зависност. Међутим, Петар није дошао у заказано време на уговорени састанак. Кафана је била пуна других људи, али Петра тамо није било. И оно што се догађа у том тренутку, примећује Сартр, јесте присутност одсутне личности на један карактеристичан начин. Петров пријатељ у том тренутку једино што примећује то је да је читава просторија испуњена Петром који је одсутан. Другим речима, Петрова физичка одсутност је учинила да он буде на један посебан слободан начин присутан. И то што се догодило, наставља писац, није психолошки догађај. То је догађај онтолошке природе. Одсутна личност је присутна и може бити присутна, независно од своје физичке одсутности, једино ако постоји слободна, љубавна веза са њом.
Покушамо ли сада да објаснимо догађај Христовог вазнесења на небо и силазак Духа Светог и његов значај за вечни живот људи који се остварује као њихова слободна заједница са Христом, видећемо да је и овај догађај био неопходан за живот света управо због тога што је повезан са силаском и делатношћу Духа Светога међу људе. Јер, ако претпоставимо да је Христос после свога васкрсења остао у физичком облику и даље на земљи међу људима, а ради остварења вечног, слободног постојања људи у заједници са њим, ко би од људи могао да одрекне ову заједницу? То би истовремено подразумевало одсуство слободе, т ј. одсуство Духа Светога из света, јер је силазак Духа Светога на апостоле условљен Христовим вазнесењем на небо. Међутим, да је Христос остао на земљи у свом првобитном облику (у виду Цркве он је свакако остао), заједница људи са Богом у Христу не би била израз њихове слободе, тј. Духа Светога, већ би била насилно наметнута и као таква била би смрт за људе. Истинско постојање човека може бити једино у његовој слободној заједници са Богом у Христу. Ову проблематику јасно изражава Свето писмо и у догађају апостола Томе и његовог неверовања у васкрсење Христово. Апостол Тома је тражио, да би веровао да је Христос заиста васкрсао, да види и опипа тело васкрслог Христа. Међутим, речи које том приликом упућује Господ Исус Христос апостолу Томи: „блажени су они који невид еше а верују “, управо указују на то да су блажени они који верују слободно, и имају заједницу са Христом у Евхаристијском сабрању Цркве. Дакле, Дух Свети гради, после вазнесења Христовог, једну слободну заједницу људи са Христом на земљи, литургијску заједницу, градећи на тај начин Цркву, тј. Царство Божије. Зато је делатност Духа Светога нераскидиво повезана са есхатологијом која је Царство Небеско пројављено литургијом, или тачније речено, Дух Свети је тај који остварује есхатон у историји кроз литургију и у литургији(18). Међутим, то није Царство Небеско у душама људи само као обећање и предокус, већ пре свега Царство Небеско као заједница васкрслих људи и преображене природе у Христу која ће се остварити са другим доласком Господа Исуса Христа на земљи, а већ је почела сад и овде и која ће такође бити остварена сил ом Духа Светога и благословом Бога Оца у Христу.
