Када кажемо онтологија, ту мислимо на науку на реч о бићу. И то о бићу као о вечном бићу. У смислу ономе како су стари Јелини поставили овај проблем, јер они су у ствари покренули проблем онтологије. А покренули су га посматрајући свет који се стално мења, стално умире. Бића се рађају и умиру и поставља се питање шта је истина овога света, шта је истина свакога бића, шта је у ствари то непроменљиво што вечно траје. И одатле се родила и грчка философија и уопште философија нашега времена са својим неким решењима тога проблема. Свети Оци су се такође бавили овом темом, поготово Свети Оци који су били Јелинског порекла или су били по образовању Јелини и они су се занимали за онтологију. Али, не само Свети Оци Јелини, него хришћанство у ствари стоји на том темељу. Темељ Хришћанства је вечно постојање, Васкрсење из мртвих, Васкрсење, дакле победа живота над смрћу. То је дакле нешто, што стоји пред нама као проблем. Како се решава тај проблем? како се долази до истине бића и уопште шта је то истина бића? у зависности од тога имао различите религије, различите философије и различите цивилизације. Не треба заборавити да у темељу сваке цивилизације уткано то – шта је истина овога света, и на основу тога се људи понашају и на неки начин живе.

С друге стране имамо један други проблем, један феномен који је можда доста стар али се у Православној цркви од скора појавио а то је проблем етике, у смислу не као проблема етике, него етика која жели да замени овај проблем вечнога постојања. И почиње да је важно за људе како живе док не умру. да то буде у једноме миру, да имају неко благостање, да буде дакле то нешто што је прихватљиво што би могли да назовемо срећом у животу. И с обзиром на такву поставку смрт је отишла у крајност, отишла је испод тепиха и више нико не поставља проблем смрти. А ако човек мало размисли и стане у овом захукталом времену у којем живи па каже: „Чекај, ако се све завршава смрћу и ако ја немам перспективе вечнога живота, чему тад све ово?“ . Али наша цивилизација, поготово западна цивилизација тако брзо се развија да она не дозвољава да човек мисли на такав начин. У управо нам је са запада дошла та такозвана етика која жели да замени онтологију, жели да замени то питање вечнога живота. И зато данас политика и уопште они се баве проблемом етике дакле морала у смислу испуњења закона да све буде како треба да сви људи буду добри а сад што умиремо  то нико не поставља питање.

Црква не може да остане глува на тај проблем и да не постави то питање и изнутра, дакле из своје перспективе а затим да се обрати и свету. Црква нема јачег аргумента за своје постојање од онтолошког, у смислу да је она ту да реши проблем смрти. Зато је Господ дошао. То су показали и Свети Оци а и људи који су се бавили том проблематиком. Господ није дошао да донесе неки социјални мир на земљи и да направи једну морално савршено друштво. Он је дошао да нам да живот и да нам га да у изобиљу, у смислу да нас ослободи смрти. И то показује његово Васкрсење. Дакле, Његово Васкрсење је залог нашега вечнога живота и поново наглашавам да је живот, Васкрсење, постојање, вечно постојање апсолутни предуслов да би се нешто радило, да би се живело.

Редакција Чудо

Емисија Агапе – Епископ др Игнатије (Мидић): Онтологија и етика

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име