Чули смо догађај који нам описује јеванђелист Марко како је Господ исцелио узетога којег су донели четворица и спустили преко крова. Пре свега, они који су га носили имали су велику веру да ће Господ то моћи да учини. Управо вера коју имате и ви и многи од вас овде. Ми сви дакле, долазимо и надамо се и кроз Господа верујемо у исцељење и добијање онога што нам недостаје.
Тако су и ови људи донели узетотога верујући да Господ може да то учини. И на овај начин се показује да је ВЕРА у ствари нешто што надилази логику, што надилази природне законе. Јер управо, то је оно што и када приликом крштења исповедамо веру. Пре него што исповедимо веру, ми смо у крштењу окренути ка западу. А окренутост ка западу значи управо тај природни поредак јер сунце излази са истока и залази на запад. Тако иде тај круг. Међутим, верник се окреће, у ствари позива да се окрене супротно, да се окрене према истоку, не према западу.
И то управо показује да нас Господ позива да живимо вером а не на основу логике и логичких закључака. Управо то је оно што и нас доводи овде у Цркву и пред мошти светитеља, јер иако знамо и логички закључујемо да ето болесни смо и нема исцељења али ипак, ипак се надамо у Господа. Верујемо да Он то може да учини и онда бива по вери нашој. Бива многима, као што је то било и за време Господа нашег Исуса Христа. Јер управо рекох, то је оно што изражава вера. То показује на многим местима Господ, када је жена хтела, која је боловала од течења крви, да се само дотакне, мислила је, па ће оздравити. И када их се дотакла, Он јој каже: О жено, велика вера твоја. А опет на другом месту када је Петар уствари видео, када је Господ стајао поред језера а Петар је са другим апостолима био у лађи, он тада каже Господу: Господе, кажи да дођем до тебе (преко воде). И Господ му каже: Хајде Петре, дођи. И он пође и ишао је неко време и каже, уплаши се и поче да се дави. А Господ му каже: О маловерни, зашто си посумњао?
Дакле Петар је видео управо то и дошла му је у главу та логичка замисао и закључак да је то немогуће да се иде по води, и да је могуће самим тим да се удави. И тада га је у ствари вера напустила.
И управо то и многи примери и то кажу да је вера нешто што нас узидиже изнад тих логичких и природних закона и приближава Богу. Али како каже апостол Павле, вера није довољна, вера ће једном престати кад дође оно у шта сада верујемо, тада ће вера престати. Али оно што остаје, то је каже ЉУБАВ. Зато ако имате вере и горе да премештате и да чините чуда а љубави немате, ништа сте. А он управо ту мисли на заједницу са Господом, на литургијску заједницу овде зато што у предходној глави те исте посланица он говори управо о томе, упоређујећи Цркву са телом, па каже: Не може нико да буде сам, без заједнице са другим. Па упоређујући са телом каже: ”Не може глава да кажем ногама – не требате ми, ја могу сама; не може рука да каже ногама или рецимо очима, ја сам рука и шта ће ти очи“.
Каже нема ни једног члана тела који може да постоји сам, без осталих. Те тако у ствари, нико од нас драга браћо и сестре, не може да има живот вечни ако не уђе у литургијску заједницу. Заједницу са другим и заједницу са Господом. Будући да се у Литургији сам Господ наш открива и Он је тај који служи и који насн причешћује. Ми управо овде имамо заједницу и та заједница ће нас једино спасити, јер је Господ једини извор живота. Све ово друго и кад болести излечимо, и то ће да прође, поново ће нам се десити смрт. Али од смрти нас избавља само Господ и то управо овде, у заједници литургијској. Зато Свети Игњатије Богоносац каже да је Литургија лек за бесмртност. То је нешто што нас лечи од смрти.
Ето, то је драга браћо и сестре укратко оно што нам показује Свето писмо о вери и о нашем односу према Господу и према Цркви.
Данас такође славимо и Светог Григорија Паламу, епископа солунског, који је живео у 14. веку и био једно време и на двору нашега цара Душана. Цар Душан је Светога Григорија Паламу откупио, односно узео га из ропства, платио да га ослободе, јер је овај био у турском ропству.
Он је велики Свети отац. Он нам је говорио о томе бранећи монахе који су јавно износили да виде светлост неку кад се моле Господу и у Цркви, и тада у ствари, неки са Запада су рекли да они то бунцају. Каква светлост? Бог је невидљив и то може бити нека друга светлост, нека мађија, а не Божанска. Међутим, свети Григорије Палама је говорио – Бог је невидљив по природи, али се открива нама.
Пре свега нам се открио као Син, поставши човек, али се открива преко енергија Божанских којима уствари личности Свете Тројице – Отац, Син и Свети Дух – нас и руководе, односно одржавају нас у животу.
И тако је говорио то да до нас долазе енергије Божанске. Али оне не делују никад без личности и без заједнице, зато и ми певамо у Цркви, на крају Литургије:
„Видесмо Светлост истиниту, примисмо Духа Небескога, нађосмо веру праву“
Овде је та Светлост уствари повезана са заједницом, са Господом, односно Господ нам даје ту незалазну Светлост. Његова енергија је и овде присутна, у Литургији, будући да је Он Сам присутан.
