У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, данас у овај дан када славимо Васкрслог Спаситеља нашег Господа Исуса Христа, увијек служимо божанску службу и читамо Свето Јеванђеље. Данашње Свето Јеванђеље говори о вјери једнога капетана и о његовој љубави према слузи његовом, који је био насмрт болестан. Тај капетан долази пред Христа и каже Господе, само реци ријеч и оздравиће слуга мој. Онда сте чули како иде даље. Данас, браћо и сестре, усудићу се да ову причу тумачим на један метафоричан начин. Замислите, свако од нас је капетан и свакоме од нас је највјернији слуга болестан насмрт. Питате се, ко је мој слуга. Рећи ћу вам да имате једнога највернијег слугу, који за вас ради чак и када ноћу спавате. Још се питате ко је то. То је ваше срце, браћо и сестре. Оно непрестано ради да бисте ви живјели, оно служи животу. Али, некада, не само физички него и духовно и душевно, из неког разлога наше срце се разболи, наше срце се успава, наше срце не ради како би требало да ради. Требало би да се тада угледамо на овога капетана. Да идемо код Господа и да му кажемо реци само ријеч, и оздравиће ,,слуга мој” – усправиће се, устаће, оживјеће духовно моје срце. И Он ће рећи увијек, ама баш увијек, нека буде живо, нека буде здраво, нека буде жив ,,слуга ваш”, да ви будете живи. Али, постоје одређени предуслови које прескочимо док слушамо ову причу. Један предуслов за праву и искрену молитву је смирење. Како приступа овај капетан? Он не каже ја сам капетан велике римске војске, молим Вас, оздравите мога слугу, иначе, ухапсићу Вас. Он каже Господе, нисам достајан да уђеш под кров мој… Хајдете, да се вратимо нашој слици! Шта ми треба да кажемо ако хоћемо да оживи ,,наш слуга” – наше срце? Треба да кажемо Господе, нисам достојан да уђеш под кров мој, нисам достојан да уђеш у моје биће али реци само ријеч и оздравиће ,,слуга мој”, оздравиће мој срце. И Господ ће увијек радосно примити нашу вјеру. Питамо вас, браћо и сестре, шта је садржај вјере, зашто је величанствен овај капетан? Зато што он није дошао и молио за себе него моли за свога слугу! Он, који, када слуга умре, врло лако и брзо може да нађу другог слугу али он је заволио овог слугу. Као што и ми треба да заволимо своје срце, као што он неће да његов слуга умре, ни ми нећемо да умре наше срце, јер ако умре наше срце онда је све умрло, као што добро знамо. Зато је у овој причи битна не само његова вјера, него је битан садржај те вјере! Шта треба да буде садржај вјере? Без чега је вјера мртва? Без љубави! Неће моћи оживјети наше срце само ако вјерујемо, него и ако љубимо! Онда ће та вјера имати садржај. Кога то треба да љубимо? Свакога! И онога који нас не љуби! Данас, браћо и сестре, у овом божанском храму, моје срце се радује из безброј разлога али највише због тога, што сам улазећи у овај храм помислио казаћу исто што и капетан, нисам достојан да уђеш под кров мој, али реци само и оздравиће ,,слуга мој”, реци само да се пробуди моје срце. За шта? За љубав! Према коме? Према свима, према свему!
Епархија диселдорфска и немачка
