У вашој књизи која треба да изађе ових дана оголили сте и себе, али и једно време – време рата на која сте питања себи кроз то одговорили, а која мислите да ћете њоме у другима да пробудите?
Е.Г: Многе невоље у свету настају јер нисмо у стању да се суочимо сами са собом. Задатак који сам поставио себи пишући ову књигу био је управо тај – да се суочим са самим собом. Задатак који сам поставио себи пишући ову књигу био је управо тај – да се суочим са самим собом. А како је човек у многим аспектима неодвојив од времена у којем живи, односно времена у којем живи, односно времена у којем је живео, онда је за суочавање са самим собом нужно суочити се и са тим временом или временима. Наравно, иако се то често не подразумева, проблем са суочавањем је тај што је оно на првом месту суочавање са промишљајима – са нашим личним али и са оним општим за које се мора предузети лична одговорност. Говорити о друштвеној одговорности не значи ставити у други план личну, већ је смисао да се дефинисањем друштвене одговорности докучи и место оне наше, личне. То сам покушао да учиним са овом књигом, али не знам колико сам успео. Осећам и данас дубоку одговорност за оно што се десило за мога живота. Кретао сам се и разговарао са људима, тражио себе у времену у којем смо допустили да се догоди једна велика трагедија – трагедија братоубиства. Њој су активно доприносили и људи које сам покаткад сусретао. Понекад смо сви одбијали да поверујемо у то да се зло уопште и дешава. Све то повлачи са собом одговорност, а њен смисао је једноставан: спречити да се сличне ствари икада више понове, али покушати да се ране које су остале зацеле. Када сам већ поменуо време, ред је да поменем и простор. Ова књига говори о једном простору који је за многе људе постао сећање, успомена. Али од успомена и се и живи. То је јако чудно, истовремено болно и утешно. С једне стране време и простор, а пре свега људи у времену и простору, конституишу наше биће, али с друге стране они могу бити и опасна сила која исто то биће разара.
Стрепите ли пред огољености пред друштвом које није навикло да се један епископ разоткрива, да говори о свом животу, сумњама, сазревању, страховима, радостима, свему ономе тако – људском?
Е.Г: Упркос свим мојим слабостима, имам довољно година и духовног искуства да осетим такву стрепњу, кажем себи: ако осећаш страх и стрепњу због разоткривања своје људскости, узалуд ти је све. Све те књиге, молитве и постови су ту људскости ради. То су путеви човековог исцељења и то ти је једини задатак. као и у свему што са Богом има везе, у том задатку мораш кренути од себе, а разоткривање је тај почетак. Човек и друштво који беже од разоткривања тиме сами себе осуђују на духовну и сваку другу болест. Нисам сигуран да сам у овој књизи разоткрио себе онолико колико сам желео, јер човек је биће слабо и увек се мало сажали на себе. Књижевног искуства, са друге стране, вероватно немам довољно, па ипак, када пишем приче, као у збирци Преко прага или овде у Небеским двориштима повезан низ живих слика, рекао бих, ако смем, мали роман, знам, а не само осећам, разлику између приче и сећања. У мемоарима писац говори о себи, па из сопственог искуства, док у лепим и добрим причама које жели поделити с ближњима, круг својих ликова шири на заједницу коју успоставља са читаоцима и у којој више није у средишту, него тек један од њих. не каже се узалуд да књиге имају своју судбину, а колико је до мене, у овој за мене великој причи управо то мера храбрости, то припадање свим ликовима које сам градио и с којима сам у причи живео, с некима опет, а с некима први пут.
Шта вам каже ваше искуство – мења ли рат људе или само пројаве оно што јесу, до (својих) крајности?
Е.Г: Да почнем од оног што је ноторно, о чему су још древни философи и теолози, свети оци, вазда говорили: човек је биће заједнице. То значи да све његове способности у тој заједници расту. Један човек, ма колико паметан, вешт и способан био и ма колико дуго живео, тешко да би могао да направи за живота једну, примера ради, веш – машину – да је направи од нуле, произведе од нивоа руде и основне сировине, све њене делове, а да не причамо о спејс – шатловима или најсофистициранијим компјутерима. Исто важи и за све дуге техничке проналаске. Хоћу рећи једну једноставну ствар: човекове способности тек у заједници расту, до неслућених размера, али на жалост то исто важи и за његове неспособности, за његову способност да уништава и чини зло. Не знам да ли рат мења људе али знам да разоткрива и развија њихове способности за неспособности и неподобштине које ни сами виновници, они најодговорнији, често ни слутили да постоје у њима. С друге стране, мора се признати да је рат многим људима разоткрио њихову способност, за добро, које вероватно нису ни они, а ни други били свесни. Отуда велике приче и примери, не само јунаштва – одбране свог дома, породице, њиве – него и чојства, одбране одбране живота „непријатеља“, противника, „другог“, његове породице дома, богомоље. Међутим, оно што је главни проблем, зло које ме је одувек некако изненађивало, јесте то што се много људи, када се нађу у таквој ситуацији, напросто мире с њом, посматрајући рат попут природне ствари, прихватајући деструктивна „правила“ која он са собом носи као некакве датости, готово па Богом дане.
Која су искушења периода мира, попут овог нашег (ако се ово стање у којем живимо у региону, уопште може назвати мир)?
Е.Г: Рече ми недавно један пријатељ за једну мудру мисао француског филозофа Фукоа који је, говорећи о рату, преокренуо чувену дефиницију знаменитог теоретичара Фон Клаузевица, коју је већина нас негде вероватно чула: рат је наставак политике другим средствима. Фуко је рекао обратно: Политика је наставак рата другим средствима.
У књизи пишете да се од свега може направити идеологија и да сте се јако пазили тог искушења да посматрате људе кроз идеолошке наочаре. Како сте се пазили? Шта би рекли другима – како бити будан?
Е.Г: То је тешко питање јер је, чини ми се, човеку по природи потребна идеологија – не мислим на неком специфичном и уском значењу те речи, већ уопштено, у смислу некаквог скупа идеја који му помаже да се оријентише у свету. Можда одговорити овако, по оној Јеванђелској: “ По плодовима њиховим познаћете их…зло дрво плодове зле рађа“ (Матеј 7, 16 -1 7). Ма колико се узвишеним представљале, идеје о Богу, човеку и свету које доведу оне које их заступају до тога да уништавају тај исти свет, људе и Бога у њима, зле су, ма како се звале. Да ли је реч о религијским или политичким идејама, свеједно је. Зато треба мотрити на дела људи, не на њихове речи, тј. вредност њихових речи треба мерити њиховим делима.
Спомињете. такође, некакву плејаду ликова и њихов погубни утицај на друштво онда. А данас видимо исте те људе или њихову децу који се представљају као велики борци за национално добро, који се питају за мишљење, који малтене служе као некакви узори. Чији је пораз ово што живимо?
Е.Г: Пораз свих нас. Свих нас не само у Србији, Црној Гори, или Републици Српској, Босни и Херцеговини, већ у читавом региону – чиме не желим да релативизујем конкретну одговорност и кривицу тих проповедника мржње. Ево и зашто, видим то сада јасније из ове немачке перспективе последњих година. Прошло је више од четврт века од краја оног нашег несрећног рата, а као да тај рат још увек траје. Верујте ми , понекад ми се чини да је рат ближи него што је био неке 2004. или 2005. рат још увек траје, а они који га воде, изгледа, од тога и те како удобно живе. Дакле, имамо и рат и ратне профитере, исто као деведесетих. А сетите се како четврт века након тако страшног рата какав је био Други светски живело у немачкој, тамо неке 1970, какви су били њени односи са земљама и народима са којима је двадесет и пет година пре била у крвавом сукобу? Кад ово кажем, свестан сам тога да у свему постоји велика одговорност и такозваних великих сила, укључујући ту исту Немачку, али не можемо да кажемо да нема кривице на нама. Наша неслога често служи као изговор онима који мисле да са нама и не може другачије него да се управља као некаквом полуцивилизованом колонијом.
Доста сте говорили о политици и политичарима претходних месеци, чак сте подржали једну опозициону опцију. Мислите ли да то један владика треба да ради? И да ли би сте, после свега опет исто учинили?
Е.Г: Мислим да један владика мора бити друштвено одговоран. Бити епископ значи имати одгворност за заједницу којој се служи, за добробит њених чланова, али и читавог друштва у којем они живе и у којем та заједница делује. не претендујем на то да сам нужно у праву када је реч о мојим политичким проценама , али сам сигуран да би једино горе од тога да погрешим било то да седим скрштених руку и ћутим гледајући неправду и злоупотребе. Моје грађанско право ми даје могућност и да се суздржавам од суделовања у политичком животу. Међутим, моја епископска дужност ми налаже да водим бригу о добробити свих људи.
Како видите данашњи, постпандемијски, ратни моменат у којем је Европа? И где бисмо ми као појединци, као друштво, као држава, требало да будемо?
Е.Г: Видим као кризу светских размера која прети да постане највећа криза после Другог светског рата. Деведесете су на Балкану биле трагичне и турбулентне, али се макар могла видети тамо негде перспектива нормалности, имало се, опростите што ћу тако рећи, у шта гледати и куда, напослетку, отићи. Сада се управо то губи. Међутим, то можда и није тако катастрофално за нас. Мислим да је услов свих услова, предуслов опстанка – а опстанак је сад истовремено и успех и напредак – то да уважимо реалност: географску, демографску, економску и на крају политичку, па да у односу на наше реалне могућности градимо националну политику. Када је у питању лични ниво, као појединци, ту немам никакве сумње – требало би да будемо уз оне који страдају. Томе нас учи Христос. Не можемо да допустимо себи да од шуме некаквих прокламованих идеја и принципа не видимо стотине хиљада конкретних људи који страдају. Треба сачувати и хладну главу и чисто среце – једни без другог не иде.
И православље се налази на прекретници. Можда је грубље, али тачније, употребити реч „раскол“. Како ви видите узроке и могуће расплете ових дубоких превирања?
Е.Г: Узроци су као и увек сличним ситуацијама, уплитање различитих овосветских фактора. Кад то кажем, не мислим само на покушаје да се неко из света меша у црквене ствари, већ више на то да је светски, профани дух и тежње, аспирације оно на шта на жалост нисмо имуни чак ни ми, најодговорнији људи у цркви – то је прави узрок кризе православља. Цркве се саме од себе често постављају у позицију браниоца интереса који су све само не црквени. реч је дакле, о једној унутрашњој секуларизацији цркве, при чему се она претвара у средство остварења циљева који нису црквени. Расплета, следствено томе, нема без искорењивања онога што је узрок проблема – без одустајања од нереалних и илузорних амбиција о моћи које гаје поједини црквени великодостојници. наша моћ је увек била у немоћи кроз коју се сила Божија пројављује. А ако је у нечему другоме онда није наша.
Како видите сада односе Цариграда и Москве? Која је улога наше Цркве у томе, односно шта је мудро чинити?
Е.Г: Односи цариградске и московске патријаршије су већ дуго у кризи, али су сада након ескалације у вези са Украјином, практично на минимуму. Када је реч о природи тог сукоба, симплификација није само погрешна него је и немогућа. Заиста, овде се много тога тиче и принципијелних, канонских и уопште црквених, али се већ смо то више пута у овом разговору споменули све то мора разумевати с обзиром на оно што се дешава у реалном животу. Не можемо да занемаримо канонски поредак. Али очигледно је да се око његовог тумачења ломе копља. У том сукобу тумачења, мислим да је од свега најважније да се очува саборност, Православне цркве и њено потпуно јединство. Ни један црквени поступак, ма како уверљиво изгледала његова канонска „оправданост“, не сме да иде на уштрб очувања јединства и духа саборности, јер је у питању основни садржај наше вере: ми верујемо у једну свету, саборну и апостолску Цркву. Зато мислим да је једини пут онај на коме је наша Српска православна црква и до сада истрајно инсистирала – да се сви слични спорови решавају на саборан начин, на свеправославном нивоу. Конкретно, мислим да у овој ситуацији наша Црква мора инсистирати на томе да се сви проблеми који оптерећују православље решавају што хитније на свеправославном саборском нивоу.
Залечен је македонски раскол који траје већ деценијама. По мом мишљењу, то је веома добра вест. Међутим, одмах се појавило мноштво коментара, а међу њима и они – зашто сада (у којем се указује на различите геополитичке моменте), као и они који у томе виде некакву „националну и сваку другу издају“. Како бисте ви на то одговорили?
Е.Г: Српски и Македонски народ су два братска народа, који у великој мери деле заједничко порекло, историју и веру. Једина неуралгична тачка међу њима био је црквени спор. Међутим до тог спора није дошло што је СПЦ негирала посебност Мекедонцима, као ни њихово право на националну еманципацију, већ искључиво због неканонског начина на који је 1967. проглашена аутокефалност. Како год било, овај проблем је, Богу хвала, данас отклоњен и ја не могу да кажем да с тим у вези осећам било шта осим радости. А што се тиче гласова оних који „панично“ упозоравају на издају националних интереса, погледајте само како су ти интереси сачувани, где год су их они и њима слични бранили…Ипак, у овом тренутку морамо избегавати било какву еуфорију и смирено и пажљиво прилазити ранама које је дугогодишњи раскол начинио.
Интервју преузет из недељника ВРЕМЕ
