Кад дођете у Цариград, древну престоницу православне Византије, одакле смо и ми Срби крштени, наћи ћете многе цркве и манастире, међу којима и Свету Софију (=Мудрост), свету Ирину (=Мир), И такође манастир Хора = Земља. Дакле, тај манастир се зове Земља, јер је добио име по томе што је посвећен Христу = Земљи Живих. Сада је под Турцима то, нажалост, музеј, а био је и муслиманска џамија неколико векова. Стоји минарет и данас, али је остала хришћанска душа, православна архитектура и агиографија (тј. иконопис,
фреске и мозаици) тога Манастира, ове православне цркве као Манастира Хоре – Земље живих.
На улазу у манастир, изнад врата, изнад портала, дочекује вас велики лик Христа, до појаса, у мозаику, са почетка 14. века, када је Теодор Метохит – пријатељ краља српског Милутина и посредник у оној мисији када се Милутин женио Симонидом – градио тај манастир, и зове се та икона Христос: Земља живих. Кад уђете у предворје Храма дочекују вас дивни мозаици, а десно је црква усипаљница, за упокојене, где је једна величанствена фреска Васкр-сења из 13. века; када пак уђете у сам Храм дочекује вас предивна Богородица у мозаику, која држи Христа у свом наручју, и та се икона Богородице назива: Мајка Божија „ – „Сместиште Несместивога„, тј. „Земља која је сместила Онога који је Земља свих Живих“ – Христа.
Тако у том манастиру видимо цео Сабор Православља, Саборник Православља. То је суштина наше Православне вере, и зато бисмо хтели да проговоримо о томе, да је ту главна тема, централна тачка наше вере – Христос као Земља Живих, као Животни Простор, који је Бог благоизволео и дао нама да у Њему ми људи вечно живимо: са Њим, у Њему, око Њега, пред Њим, заједно с Богом и међусобно.
Данас, у време многих проблема човечанства, између осталих и све већег еколошког проблема, јер је човеков животни простор доведен у питање, а самим тим и човек, ова тема је још више актуелна.
Христос је прави и вечни Животни Простор свих људи. Христос, Бог који се оваплотио и постао Човек, Христос – Богочовек. Бог је тако и створио свет, тако га је и замислио и тако га остварио стварањем, да буде заједница у Сину Њего-
воме, сабор деце Божије и свег дома, и свега што је у дому Божијем, у Христу Јединородном и Првородном међу многом браћом. Зато је цео свет створен да буде Земља Живих. Није Бог створио смрт, нити је икога створио за смрт, него
за живот, и зато је створио и простор за живот. То је, дакле, и зато створени универзум, или „Свемир“. Време људскога живота, које је назначено за вечност, јесте живљење, делање и општење у томе животном простору.
Када кажемо Христос – Земља Живих, и додајемо Сабор Православља, Саборник Православља, тиме опет подсећамо на суштину наше вере, да је наш Бог: Света Тројица, Вечни Сабор, вечно извориште Живота и наше Жилиште, вечни Животни Простор за све нас. Наш Бог је Сабор, јер је Света Тројица, и није без разлога речено у Библији (Ис. 9, 6) да је Бог у своме Предвечном Савету, Сабору, саветовао се и договорио се да створи свет, и положио иницијативу за стварање света и даљег руковођења њиме, спасавања и прослављења света, обесмрћења и овековечења, дакле, вечног живљења, у Сина Свога Љубљенога, у Коме је поставио темеље свега што је створио, а нарочито темељ рода људскога, и да је зато Христом и за Христа све створено (Кол. 1, 16).
Али, наравно, треба слободно да учествујемо у томе, јер је човек саздан слободан по слици Свете Тројице. И човек је створен као мали сабор, сабор у себи самоме са Богом и сабор са свима људима, свима бићима и свима створењима, сабор „са свима Светима“, како каже Апостол Павле (Еф. 3, 18).
Човек је мали живи и ходећи сабор, и жели да живи у сабору, у заједници и заједништву. То је основни садржај људске личности, основно назначење људске личности и рода људског, заједнице људске.
биће људско, у живот људски, у заједницу људску. То и јестеЦрква Христова, и Земља Живих и јесте Црква Христова, она права, истинска, изворна, аутентична, која се зато и зове Саборна, Католичанска, Православна Црква. Одлика да је Црква православна, саборно-католичанска, није нека конфесионална црта, него је управо онтолошка, битијна, као што кажемо: овај човек је живо биће и тиме га карактеришемо; не да га одвојимо од другога, него да изразимо његов живот, динамику, покрет, рад, љубав. Тако ми кад кажемо да је Црква саборна и православна, то није оно што данас неки подразумевају, па кажу: „ортодоксна“ – па, ево, овај „ортодоксни“ Јеврејин уби јуче Јицака Рабина, ослободиоца и вођу јеврејског народа; или „ортодоксни“ марксиста, или „ортодоксни“ исламски фундаменталиста… итд. То је злоу- потреба те речи, а на жалост, све се речи дају злоупотребљавати. Него је Православље – права слава и истина Цркве Христа Богочовека, која је Земља Живих.
