Човек је позван да живи, да учествује у животу, да буде жив, живећи и животворећи око себе сву природу, коју називамо мртва природа, а није мртва. Човек оживљује, животвори, уноси у њу живот, сеје око себе живот, не само продужењем врсте, како је то гола биологија, још она нарочито безбожна и антибожна наглашавала, него је то деоба са другим, а заједништво са другима, а љубав, а живот, свако добро кад се дели с другим, оно се умножава. Тако је Бог дао и благословио и уредио. Отуд извире радост, отуд извире бесмртност. Зло и грех, који су ушли у свет, у човека, јесу одвајање од тог општења, од тог заједништва са Богом Животодавцем и Земљом Живих.
Зато и човек кад се издваја, кад се „осамостаљује“, кад се „индивидуализује“, кад се осебичњује, кад се затвара у себе, како вели велики Достојевски, затвара се и утамничује у „своју самост“. Тиме се човек не потврђује, него напротив, разара се, блокира и утамничује, умртвљује, и то јесте смрт и, на жалост, може бити вечна смрт, ако је прекинуо везу живота, општења, љубави са Богом и другима, ако не учествује у Земљи Живих, у Заједници Живих, у Богу, у Коме је све. А тај Бог је Христос, који је Бог и Човек, тако да је и у човеку све. То је та саборност Православља и то је основа и садржај наше вере.
Не правимо се ми мудри у наше време, ми млађи православни верници и богослови и учитељи Јеванђеља и богословља православног, него једноставно подсећамо на оно што је изворно, што је аутентично Јеванђеље вере наше. Не
враћамо се уназад у неку конзервативност. Немогуће је то, све и да хоћемо. Фарса је, фалш и промашај, ако бисмо хтели да се вратимо уназад. Ми говоримо да је наша носталгија за Земљом Живих будућа, носталгија есхатолошка, окренута унапред. Није као стара античка, јелинска или индијска, или било која друга носталгија, која је окренута сва уназад. Носталгија значи: жал, бол за родним местом, за отаџбином, за својим пореклом. Али: „Наше је порекло на небу, и наше је живљење на небу“, вели Апостол Павле (Кол.3, 3-4; Фил.3, 20). Зато смо носталгични ка будућности, ка есхатологији, као оној пуноћи која нас уствари привлачи себи; наравно по мери у којој се отворимо и дајемо томе, учествујемо у томе и заједничаримо.
Православље је есхатолошко, а то значи вера, живот, стварност, пуноћа будућности. Тиме се не умањује прошлост и предање, традиција, него се осмишљава, и зато је наш народ жизнорадостан (= животорадујући се) народ, како је говорио Достојевски. Православни човек је увек пун живота, жељан живота, али понекад и сит овога и оваквога живота, јер чезне за оним већим, пунијим, вечним. Било би исувише скучено, себично, мало и малодушно, да се задовољимо само овим малим и пролазним, и да онда причамо приче попут
Шехерезаде из „1001 ноћи“, да се заваравамо и замајавамо да је ово све. То су радили многи утописти, многи из лажних религија, из идолопоклоничких и новијих идеологија, и то раде мање-више сви тоталитаристи, а човек удаљен од
Бога веома је склон тоталитаризму, што значи: укидању саборности, укидању заједништва, укидању отворености, љубави, истинског напретка, прогреса и стремљења да се уђе заједно са свима и са свом творевином Божијом у Вечни
Дом наш, који се зове Земља Живих.
Православље зато има сталну мисију у свету, није никад тоталитарно, мада зато понекад делује неуспешно. Очекивали бисмо да оно буде „ефикасно“, да има снаге, да има организацију, да има администрацију, да има ефективност и ефи-
касност. Није то добро и не треба да се Православље тако понаша. Наравно, то не значи да треба да ленствујемо и да не радимо, али Запад је наметнуо данашњем свету једну такву „ефектност“, резултантност, успешност, утилитарност, и тиме тоталитарност, па то тражи и од нас. Зато Запад исмева
и не трпи Православље.
Ми сејемо, оремо, копамо, обрађујемо у нама вечни живот од Бога засејан у нас, од Бога обрађиван и заливан, а од нас је потребан труд, али је успех у руци Божијој. То нас чини смиренима, одмеренима, трезвенима, не дефетистима, него делатницима, али не „активистима“ који активност пре тварају у „акцију ради акције“, у „л’ар пур л’ ар“, „успех ради успеха“, него учешће у животу, а то је љубав. Не можете рећи да је љубав довршена, завршена, да си обавио посао кад си некога заволео, него си управо започео посао, започео живот. Живот је љубав, живот је слобода, живот је радост
и будућност, живот је заједништво у Земљи Живих, у Ономе који је Вечно Извориште живота, Вечно Сабориште живота, Вечна Пуноћа живота, у Христу – Земљи Живих.
Та тема о Земљи Живих позната је у Светом Писму још из Старог Завета. Каже Псалмопојац Давид да „жели да се настани у Земљу Живих„· Рај Едемски на почетку света је био земља живих, али као слика, као могућност, као почетак,
као изазов и шанса за човека. Човек је постављен у њега, ништа му није недостајало, али је требало да Рај постане његов кроз стваралачко учешће и сарадњу са Богом, кроз саживљење и уживљење, а не кроз отмицу и неку механичку врсту добијања вечног живота, макар то било и преко плода, као што је ђаво понудио: ако хоћеш „да будеш као Бог“! То јест, неким краћим механичким и лажним путем, без учешћа човека, слободе, љубави, заједничарења. Бог је затим, кад је изабрао од палога, отуђенога, разједињенога човечанства, једнога човека, праоца Авраама, и овај му поверавао, и повео га у обећану земљу, најавио да ће та обећана земља (географски данашња Палестина, Израел) бити земља живота, земља живљења, земља у којој „тече мед и млеко“, тј. радост, срећа, благостање, али је то била тек земља обећана, па и када је дата она још није била сасвим предата, него је више била задата човеку.
Има неког парадокса и дијалектике у томе, да је Бог стално обећавао земљу Израиљцима. Аврааму је обећао, чак док још није имао сина: да ће његово потомство наследити ту земљу; па кад је добио сина Исака, Он му је рекао да тог сина жртвује! Опет парадоксално. Па и када је дао ту земљу, опет су је Јевреји често губили и поново за њом чезнули, и били више пута у ропству, и опет се враћали. У томе је символика, али библијска символика, што значи прагматика, јер символ у Библији значи стварно учествовање онога што је символизовано у ономе што символизује. Јеврејски народ се стално борио за ту земљу, и имао је, и опет је губио, и за њом чезнуо. Када су били у Вавилонском ропству певали су онај дивни Псалам: „На рекама вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо и заклињасмо се: Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека буде заборављена десница моја“ (Пс. 136, 1.5). Јерусалим је символ Свете Земље, Света Земља – Палестина, символ Земље Живих на небу.
Наш Српски православни народ, а и Грчки и Руски, много воли своју отаџбину, много воли своју земљу. Не зато што је „националиста“, што је „шовиниста“, него зато што је библијски гладан и жедан Земље Живих. Има и у томе парадокса што нам је та земља дата као отаџбина, али нам је и задата да преко ње и са њом стекнемо и дођемо у Земљу Живих, у Царство Небеско. Царство Небеско је други назив за Земљу Живих, или Царство Божије, или Царство Вечног Живота, или Рај Небески. Све су то синоними, имена која означавају
ту исту стварност: „Оно што је Бог припремио онима који Га љубе“, како вели Апостол Павле (1Кор.2,9), то је Земља Живих, то је то ка чему стремимо.
Земља Живих не обухвата само небо и само есхатологију – последње ствари. Земља Живих је вечност и започиње за нас са стварањем света и човека; стварањем наше замље, наше матице ако хоћете, нашег животног простора овде, наше природе, од Бога на почетку створене земље живих, на којој смо заживели Божији свет и Божији живот. Зато је тако важна и отаџбина, и љубав према отаџбини, јер и она треба да уђе у Царство Небеско. Наравно, има и оних који су без отаџбине – апатриди, као што су многи данас, па међу њима и ми Срби. Ево, остали смо у многим Српским матичним земљама апатриди, без отаџбине, односно протерани, избеглице као Авраам, као библијски народ, а јесмо библијски народ. Имамо своју отаџбину и благосиља се она од нас, или, на жалост, и проклиње од нас, свако место где живимо, где ходамо, где радимо, где волимо, где патимо и где се радујемо. Тако и дете воли свако место, али понајвише воли своју мајку и свој родни крај. Овим је потврђена вредност ове земље и вредност отаџбине, да и она треба да уђе у вечност. Нисмо акозми, тј. без света и против света, али управо нисмо утамничени у свет и не пристајемо да будемо затворени у свет, оковани у овај свет, свеједно што је то овај наш универзум, наш свемир са свим својим галаксијама, него да и њега уздигнемо у бескрајни Божији Свет, свет Божије љубави, Божијег Вечног Живота.
Зато Земља Живих освећује, осветљује и испуњује смислом наше живљење и делање, наш Свемир, наш Хорохронос, и зато су се православни тако борили за отаџбину. Интересантно је и карактеристично да су се православни исихасти на Балкану: Грци, Срби, Бугари и после Руси и Румуни, итекако борили и били чак покретачи борби и устанака за ослобођење свог народа и отаџбине, пре свега духовних устанака, а онда и патриотских, ослободилачких, слободарских, пре свега за унутрашње очување слободе свога народа, његове душе, вере, савести, карактера. Данас то исто и ми Срби радимо. Као Српски народ и остали православни народи, који сапате са нама, састрадавају и помажу нас, боримо се за очување те унутрашње слободе, за очување вере и душе, за Христа – наше Земље Живих, а не за освајање простора, земаља или држава, или светских димензија, и организација, које су тоталитарне, као што рекосмо.
Место, конкретно, на земљи, где се Христос као Земља Живих доживљава, спајајући и Земљу и Небо, сједињујући све људе и сву творевину, и овдашњу земљу живих и ону вечну, која је двоједина, као што је двоједини Христос, Човек и Бог, Бог и Човек, Богочовек, то место јесте свети Храм, Црква, и у њој Света Евхаристија = Литургија. Зато би о Храму требало даље говорити, и онда говорити и о ономе што се збива и доживљава у Храму, који је символ свега света, како каже Св. Максим Исповедник (у својој „Мистагогији“). У Храму се сав садржај наше вере, Светог Православља, доживљава у Литургији, у Причешћу, у партиципацији, у заједништву, есхатолошкој антиципацији или предокусу у Духу Светоме, у предрадости и предживоту Земље Живих која је
Христос – као што је детињство наше предрадост и предживот, а опет је и истински и пуни живот.
О тој Светој Литургији, требало би посебно и опширније и молитвеније говорити као о Земљи Живих и Сабору свега живог што је Бог љубави и живота створио. А пре говора и после говора потребно је учествовати, при-суствовати, општити, заједничарити. Јер је Света Литургија вечно благословено Царство Свете Тројице: „благодат Господа нашег Исуса Христа, и љубав Бога Оца, и заједница Светога Духа са свима нама„.
Наш вечни живот у Вечном Царству Божијем, у Христу као Земљи Живих, и биће једна вечна и непрестајућа Божанска Литургија – Евхаристија. „Ново Небо и Нова Земља, и Свети Град Јерусалим Нови… и Храм је његов Господ Бог
Сведржитељ, и Јагње… и Невеста Јагњетова… и Дрво Живота. – И Дух и Невеста говоре: Дођи! Да, доћи ћу скоро. Амин, дођи, Господе Исусе!“ (Откр. гл. 21 и 22).
Књига: ХРИСТОС АЛФА И ОМЕГА
