Света тајна Крштења није магијска радња, која би аутоматски извршила на хришћанину промену, без његове живе вере и активног учешћа у новом хришћанском бићу и животу. Крштење се налази у општем, ширем контексту односа Бога и човека, Божије слободе и човекове слободне воље. Тај однос је заснован на слободној сарадњи (синергији, кооперацији), на садејству и саживљењу (симбиози), где љубав Божија слободно позива човека и човек се одазива на слободу у љубави сарадњу и саживљење.
Крштењем се ступа у Христову војску (Св. Григорије Ниски), али војник још треба да се покаже, да је стварно борац, тј, подвижник, трудбеник, активни учесник у новој реалности. (Ср. напр. спортиста који ступа у један велики тим, ако не тренира и не буде активан, неће од уписа у тај тим ништа имати; потребан му је стални тренинг да би одржавао кондицију и пројављивао даље своје резултате).
У одломку Апостола који се чита на Крштењу каже Ап. Павле, да наше саваскрсавање са Христом пројављује се као умирање за грех и надаље живљење у Богу, хођење у новом животу. То је динамички задатак нашег хришћанског бића и живљења. То је простор нашег православног подвижништва (грчки: акисис), тј. упражњавање, вежбање, функционисање наших обновљених сила и енергија нашег новог бића у Христу оснаженог благодаћу Духа Светог. То је нови живот, ношења крста и идења за Христом, живот жртвеног подвига љубави, пракса верности Јагњету Божијем, сведочење – мартирство о свакидашњој новини Христовог дара вечног живота. То је „служење Богу у Духу и истини“, „хођење у Истини“ и „творење Истине“. Живот крштенога је свеживотна Литургија (а право значење речи литургија и јесте: упражњавање и функционисање богоданих сила и способности, на добро свих, тј. Цркве)
Православно подвижништво извире из препородне благодати крштења, то је развијање разрастање и умножење благодатних талената, овог залога Духа Светога. То је доживљавање и разрастење семена благодати, умножења благодати кроз врлинске подвиге. То је пројава енергије Светога Духа, Којим смо запечаћени миропомазани; то је држање светлости Духа да стално гори и неугаси се; то је приношење (свештенослужење) свег свог бића Богу, плодотворење добрих дела.
Ако смо крштени мали, као деца, онда је потребно крштење обновити Покајањем (светом тајном Покајања и Исповедања), спасоносним сузама светокрштењаке воде, коју треба активирати вером и вољом, учинити динамичном, делатном. То је пројава истине да се Крштење не понавља, али да се благодат као прикрила, потиснута нашим немаром, нерадом и враћањем на старе грехе и мртва дела. Покајање није „поновљено крштење“, него обнова светокрштењске благодатне воде кроз топле сузе покајања. ( св. дијадох Готички и Св. Маро Пустињак).
Крштење је било учлањење у заједницу Цркве, сада покајањем, треба обновити тај еклезијални црквени, (социјални, комуникативни) карактер нашег бића и живота. Треба живети активно, динамично, подвижнички „са свима Светима“ (Еф. 3,18). Јер спасење у Цркви и живот у Христу није само једном дат, него је и стално задат; није само опроштај и оправдање, него и нови живот, хођење у обновљењу Духа, путем новим, новотвореним: „Ево, све чиним (творим) новим“, вели Христос. Зато су православни Светитељи тако чудесно увек нови, и Јеванђеље у њима увек новотвореће.
Крштење је почетак новозаветног бића и даље активно, подвижничко живљење животом у Христу, кроз благодат Светога Духа, добијену у Тајнама, почев од Крштења па надаље, а онда разређивану и умножавану у врлинама, у подвизима. То све скупа показује православни саборно – католичански карактер Крштења, а не да је оно као нешто изоловано од свега осталог у Хришћанству, од свег осталог црквеног бића и живота. Света Евхаристија управо захтева, као предуслов за учешће у њој, не само акт Крштења, него и сталну пројаву крштењског бића и благодат живота у Христу.
