Достојевски је 16. априла 1863. године, оставио забелешку поводом смрти своје прве жене, Марије Димитријевне Достојевски, која је дан раније умрла од туберкулозе. У тој забелешци он пише следеће: “ Марија лежи положена на столу. Да ли ћемо је икада опет видети?“ У наставку Достојевски пише , да заволети другог човека као самога себе, по заповести Христовој, није могуће. Само Христос је то могао, али Он је вечни идеал коме сваки човек тежи, и по закону природе, треба да тежи, и по закону природе, треба да тежи. Међутим, након јављања Христа у телу, као идеала човека, постало је јасно постало је јасно да треба да се догоди потпуни развој личности. На крају развоја, на крају узрастања, у тачки у којој човек долази до циља, требало би да пронађе, спозна и силом природе се увери да је најузвишенија могућа потреба његове личности, најузвишенија употреба пуноће раста и развоја његовог ја (ега), разбијање самог тог ја предавање њега целог сваком човеку и свим људима без резерве и ограничења. У томе је највећа срећа.

Закон ега се тако поистовећује са законом правог хуманизма, праве човечности, где се его и сви други, иако међусобно изгледају као супротни крајеви, сједињују. Као да се и једно и друго – и его и сви остали – уништавају, да би у ствари достигли до пуноће и циља свога развоја, а то је Христов рај.

Сва историја човечанства и историја сваког човека понаособ јесте узрастање и развој, борба и напредак, све док сви не стигну до циља. Међутим, ако је то крајњи циљ човечанства и ако, пошто достигне тај циљ, више више се не буде развијао и борио, онда изгледа неће ни бити разлога да човечанство даље живи. Изгледа да човек, када достигне тај циљ, завршава своје присуство на земљи. Из тога се види да се човек на земљи налази у узтрастању, у развоју. према томе, човек није довршено биће, али је ипак пролазно, или боље у пролазу.

Било би бесмислено и незамисливо да се човек, успевши и достигавши тај велики циљ, угаси и нестане. Другим речима, бесмислено је да човек достигне циљ, и да надаље не живи. Према томе, јасно је да ће Будући Живот бити живот у Рају. Какав ће то живот бити, на ком месту, на којој планети, у ком средишту? Да ли ће то бити у неком коначном средишту? У некој општој свеобухватној синтези? У Богу? Ми то не знамо. О будућој природи, о Будућем Веку, ми знамо веома мало. Не знамо поуздано ни да ли ћемо се назвати људима. Оно мало што знамо, унапред нам је открио и насликао Христос. Он, крајњи и Велики Идеал човечанства, Који, иако идеал, дошао је нама по закону наше историје – у телу.

Обележје будуће природе људи је оно што је Христос рекао – да се неће женити ни удавати, него ће живети као Анђели Божији (Мт.22,30). То обележје има више значења. Неће се женити ни удавати, јер неће бити разлога за то, с обзиром на то да неће бити потребе да се развијају и кроз пород стижу до циља. Разлог због ког се људи жене и удају, јесте да би имали порода који би наставио њихово узрастање. (Достојевски овде има на уму прогресивни ток човечанства и верује да ће на крају људи достићи идеал). Зло би било ако би смрт имала последњу реч. Ако сви претходни људи умиру и нестају, па чак и они који су успели да се њихов его сједини са свима другима. тада не би имало смисла да човечанство, развијајући се. достигне циљ. Међутим, тај успех у напредовању бива кроз генерације које произлазе из брака. Дакле у будућем Животу неће бити разлога за брак. За то постоји још један разлог. Брак, као да је удаљавање од савршеног хуманизма. Супружници, као да се удаљавају, изолују и у њима остаје мало простора да би се посветили другима. На тај начин, породица јесте закон природе, али је и нешто егоистично у стању у коме се човек налази. Породица је, је наравно, највећа и најсветија ствар за човека на земљи. јер кроз брак човек и човечанство напредују и преко генерација и потомака достижу крајњи циљ. У исто време, међутим, по закону људске природе, зарад крајњег идеала, човек треба да се одрекне те велике свете ствари, тј брака. Тако по овом питању постоји подељеност мишљења.

Одбацујући Хришћанство, противници Хришћанства бивају изиграни следећом аргументацијом: Ако је хришћанство истинити, зашто није преовладало на земљи? зашто људи и дан данас пате и нису браћа један другоме? Врло је јасно зашто. Зато што је оно о чему Хришћанство говори идеал будућег, коначног. Есхатолошког човековог живота, док је на земљи човек у пролазном стадијуму. Идеал хришћанства биће остварен када се достигне циљ; када човек, у складу са законима своје природе, доживи препород у другу природу, где неће бити брака.

 

Епископ Атанасије Јевтић – из књиге Достојевски

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име