Велики српски композитор, Енрико Јосиф, својевремено нам је открио о чему је реч:“Ево једне свете тајне, страхотне тајне, надистине. Дужан сам да је овде јавно изговорим, коликогод ми то тешко падало, јер ми се овде открила, јер овај скуп јесте посвећен.
Таквом истребљивачком смртилишту у појасу јасеновачком, Небо је одредило најужаснију казну. КАЗНУ НЕМОГУЋНОСТИ САБОРНОГ ПОКАЈАЊА.
Први пут одговорило ми се овде зашто нема покајања од оних који су позвани на потпуно покајање. Осведочило ми се овде да је на тим пределима и над тим пределима, где је извршена надсатанска злочиначка, греховна вечност, с Неба отпослата најтежа казна; обелоданило ми се, овде, просветљењем, да Небо не да, ВЕЧИТИ БЕСАМРТНИ БОГ – благословено ЊЕГОВО СВЕТО ИМЕ – не дâ да покајања буде, да саборног покајања буде. Казна најужаснијег надужаса!
Схватио сам још нешто пребитније: да, као Јеврејин и Хришћанин морам од сада јарко, ватрено, грчно, срчано, истрајно да молим Небо да помилује ту казну над казнама, да тражим помиловање за ту казну над казнама, да ГОСПОД облагодати опростом оне који су дужни да се покају за ова над недела, да то учине чистим срцем болне чедности, горећег сажаљења, усијаног милосрђа.
Схватио сам данас овде да је дужност нас преживелих да се молимо да се страхотна казна непокајањем, одређена од самог неба, скине са гробилишта јасеновачко-јадовно-градилишних… и да нашим умољењем омилостивимо БОЖАНСКОГ СУДИЈУ да омогући онима на којима је првенствено и превасходно да се искају, да окају неопростив злочин, да то и учине.
Усуђујем се још нешто рећи, а мислим да је ово тренутак који то заиста и дозвољава, да изнова кажем оно што стално носим у себи: колико год да је Јасеновац страхотно, ујарено губилиште многих, а првенствено српског народа, мучилиште, смртилиште, истребивалиште, лешиниште његово, он је и највеће могућно надвечно искупилиште српске народне душе, најтрпељивије у овом палом људском роду. Изнова запрепашћен и удивљен, кажем: ЈАСЕНОВАЦ најсветије светилиште је сваког Србина; ЈАСЕНОВАЦ ујединитељ је саборне српске народне душе. ЈАСЕНОВАЦ нова је духовна престоница небеске Србије.“
Тако је Енрико Јосиф говорио о Јасеновцу и плодовима непокајивости.
